Леа је сазнала да има АДХД, поремећај СЛАВНИХ И УСПЕШНИХ: Мислили су да глумим ДИВУ! Нико ме није препознао, чак ни колеге психолози!
АДХД је поремећај пажње који може бити ваша супер моћ...
АДХД или поремећај хиперактивности и дефицита пажње стање је за које је карактеристичан врло висок ступањ моторичке активности као манифестација врло високе активности ума. Најчешће се дијагностикује у детињству, али многи добију своју дијагнозу тек у одраслој доби, баш као Леа Иванчич Жиц је логопед, апсолвент гесталт психотерапије под супервизијом, на едукацији за трансакцијску анализе, НЛП Мастер и практичарка терапије игром.
ХУРЕМ НЕПРЕПОЗНАТЉИВА! Шта јој је са јагодицама? Глумица се ИЗОБЛИЧИЛА од ФИЛЕРА, пуца од ботокса
"Бака ме малтретирала и клела!" Потресна ИСПОВЕСТ СРПСКЕ ТИКТОКЕРКЕ - Одлучила да проговори, има ПОРЕМЕЋАЈ ЛИЧНОСТИ и депресију
Тек у тридесетим, постало јој је јасно зашто је то било тако. Дијагностикован јој је АДХД. Иако сам више од седам година радила свакодневно као логопед са децом и адолесцентима са АДХД-ом, свој АДХД препознала сам пре свог 31. рођендана. Пут до моје дијагнозе био је дуг и збуњујући.
Нико није препознао да имам проблем
Одрасла сам у породици дисфункционалне динамике. Требало је доста времена да психотерапијом очистим последице траума из односа с родитељима које су маскирале симптоме АДХД-а, који је одувек био присутан. Нису ме препознали као мало дете јер сам била само "тешко преосетљиво дете". Али нису видјели кроз што пролазим код куће и да нисам никад имала здрав модел који би ме научио како да регулирам своје емоције љутње, фрустрације и туге. Сензорна преосетљивост на одећу, храну, мирисе, звукове и текстуре није у томе нимало олакшавала.
Нису ме препознали јер сам само "ужасно смотана". Али нису видели да сам изразито моторички неспретна због диспраксије и због тога сам дуго мрзила било какву физичку активност. Нису ме препознали као школско дете јер сам била "мирна, одлична ученица". Нису видели ни да отежано владам писањем и читањем. И сама сам била у логопедском третману у раном ђетинству због многобројних одступања. Нису ме препознали у средњој јер сам "она досадна штреберка која стално мора бити у центру пажње". Проматрали су ме као "смотану", "преосетљиву", "штреберку.".
Нису ме препознали на факултету, а студирала сам Дефектологију, јер сам "преамбициозна и са проблемом поштовања ауторитета". Али нису видели да се борим са саморегулацијом, импулсивношћу и планирањем времена.
Нису ме препознали ни на едукацији за психотерапеута јер "требам да научим да се уклопим са другим људима и прихватим да сам просечно људско биће и не измишљати топлу воду". А нису видели да сам цели живот посветила томе да разумем како се то осећа, мисли и понаша неуротипично људско биће – јер ја то нисам.
Карактерстике АДХД поремећаја
Глава која се не гаси- Увек имам бар шест једнако гласних мисли, као да слушаш радио, podcast, телевизију, водиш телефонски разговор и држиш презентацију. Истовремено!
Не држи ме место -Заузимам најразличитије позе јер не могу стално бити у истом положају.
Нестрпљивост- Чекање у реду, чекање на семафору, чекање да неко заврши реченицу за мене је преспоро. Све желим сад и одмах.
Краткотрајна пажња- Без овладавања мој ум је попут штенета пуштеног с ланца у парку. Све треба поњушити и истражити.
Ту је и стална глад за нечим новим. Такође, или сам геније или љењивац. Или остварим немогуће у неколико сати или се развлачим око једне одлуке недељама или месецима. Супер функционишем под притиском, али експлодирам на ситнице. Или сам срце забаве или сам ћудљиви интроверт с књигом.
Дијагноза ми није дошла као изазов, него као олакшање. Изазов већине је заправо наћи психологе и психијатре који уопште познају и признају АДХД код одраслих и спремни су саслушати клијенте и потврдити им дијагнозу, као и приписати адекватну медикаментну терапију. Имала сам "среће" што сам логопед и терапеут те сам већ била у круговима стручњака и знала коме се обратити.
АДХД НИЈЕ тренд са Тик Тока и мора се схватити озбиљно
На АДХД се, нажалост, и даље гледа као неки тренд са ТикТока и не схвата се озбиљно те се гледа врло површно. Многи као прву асоцијацију на АДХД имају неку врло немирну, распршену особу, која не престаје причати и "лети посвуда" без плана, циља и фокуса. Као нека хиперактивна веверица, али у пракси то баш и није тако. Имати АДХД је као имати истовремено отворених 15 табова на рачунару.
За мене имати АДХД значи супротно – најбоље растем кад се пред мене стави велики изазов, иначе изгубим мотивацију и фокус. Обожавам велике циљеве и планове, често се покаже да су толико велики да ме преплаве и неретко заврше мини нападом панике или бурноутом.Тако сам и ушла у предузетништво и кренула на пут самоспознаје оног што сам била цели живот – другачија од већине – неуроразличита.
