Једина српкиња која је ИЛУСТРОВАЛА НАСЛОВНУ СТРАНУ ВОГА: Њена смрт је и дан-данас остала МИСТЕРИЈА
Понекад се, готово намерно, изостављају детаљи о њеном модном ангажману...
Када је била мала, звали су је чудом од детета. Израсла је у сликарку, песникињу и модну илустраторку, постала светски позната и цењена, а опет, осуђена, па онда и заборављена од стране сопственог народа.
Милена Павловић Барили, била је уметница која је ишла испред свог времена, али, и поред тога, њен допринос у историји моде неправедно је осуђен. Данас, мало ко зна да је она једина српска сликарка која је својевремено илустровала насловницу америчког "Вога", али и "Базара" и других магазина.
ПОСАО СЕ РАСПАДА, СИН ПРВЕНАЦ ИХ ИЗНЕВЕРИО! Викторији и Бекаму ЛОШЕ почела година, ништа им НЕ ИДЕ од руке!
ПРЕВАРИО ЈЕ ДЕЧКО!? Џенифер Лопез ПРОНАШЛА преписку свог вереника са ВАТРЕНОМ ПЛАВУШОМ, сви је знају!
"ПРОНАШЛА САМ СРОДНУ ДУШУ" - Парис Хилтон СЕ ВЕРИЛА на свој 40. рођендан
Рођена је 5. новембра 1909. рођена у Пожаревцу, као једино дете из брака Данице Павловић и Бруна Барилија, који су се упознали на Минхенском конзеваторијуму. Оно што је занимљиво да Милена по родослову, са мајчине стране, потиче од најстарије Карађорђеве кћери Саве. Порекло оца, везано је за фамилију Карла Голдонија.
Одгајана од високообразованих родитеља, може се рећи да је Милена имала урођену склоност ка ликовној уметности и поезији. На Милениним најранијим дечјим остварењима, која су претходила формалном уметничком образовању, дају се уочити даме обучене по последњој моди у стилу Пола Поареа, водећег француског модног дизајнера првих деценија 20. века.
Смелост ка модном експериментисању и афирмацији женствености, али и андрогиности путем моде, Милена показује већ одмалена, облачећи се у различите костиме, од дечака као девојчица, па до гитаристе, јахача, или Шпањолке као девојка.
У јавности, Милена носи хаљине једноставног кроја и углавном црне боје, понекад бисерну огрлицу, док јој је коса готово увек увезана у лежерну пунђу.
Све су то модни детаљи који су красили и Коко Шанел, Фриду Кало, Џорџију О’Киф, али и многе жене широм света, детаљи које је Милена врло вешто инкорпорирала и у приватну и у јавну сферу свог битисања, а тиме нужно и у своје стваралаштво.
Прву самосталну изложбу је имала у Београду, и тада је добила све саме похвале. Будући да посао у Србији није могла да нађе, отишла је у Италију, а потом у Париз. Пут ју је накрају одвео и у Лондон и Њујорк где је и имала прву изложбу.
Због рата који се спремао није била у могућности да се у скоријем периоду врати у Европу, па је почела да тражи извор сталних прихода. Радила је портрете људи из високог друштва и осмишљавала сценографије за позоришне представе, а управо захваљујући томе, добија убрзо стални ангажман као модна илустраторка у "Вогу".
После тога, Америка је постала њен дом, а уследиле су сарадње и са листовима "Harper's Базаар" и "Гламоур".
Након тога радила је и рекламне кампање за текстилне и козметичке компаније попут "Ревлона".
Милена је, са правом можемо рећи, била претеча Жана Патуа, Кристобала Баленсијаге и многих других модних стваралаца, али је увек остајала јединствена и другачија од других.
Ипак, колико је на једној страни била хваљена и обожавана, у Србији је била критикована. Замерано јој је што у њеним сликама нема патриотизма и да би требало да живи у својој домовини. Милени је било жао због овога, али је наставила да ради онако како је мислила да је исправно. У свим престоницама где је живела и радила прво се бавила модом, а тек потом сликарством.
Милени се прогнозирала сјајна будућност, али... породица је знала да је сликарка крхког здравља, будући да је срчане тегобе испољавала од детињства. Међутим, нико од њених није ни помишљао на то да ће их Милена заувек, тако рано напустити - са свега 36 година.
У то време, у марту 1945. године, Милена и њен супруг, официр авијације, Роберт Томас Астор Госелин, живели су у стану у Њујорку. На излету, годину дана раније, Милена је пала са коња и повредила кичму. Због тога је шест месеци провела у гипсу. То је није спречило да ствара. Напротив. Због сталних пословних ангажмана, постала је успешна, уједно пребродвиши финансијске проблеме.
Кад се Други светски рат завршио, Милена је чезнула за поновним сусретом са родитељима, који су живели у Европи. Из писма које је њен супруг упутио њеној мајци Даници Павловић - Барили, Роберт, видно узбуђен и изненађен, описао је шта се десило те кобне ноћи између 5. и 6. марта...
- Млади брачни пар се касно увече вратио са вечере, брзо отишавши на починак. Пре тога, Милена је собарици оставила поруку да је пробуди у 10х ујутру. Међутим, сликарка је изненада преминула од срчаног удара 6. марта 1945. године. У медицинском налазу је написано да је вишемесечни живот у гипсу додатно ослабио њено срце, па су лекари сматрали да би Милена "остала инвалид и да је преживела" - наведено је у писму.
Наиме, Милена је већ 1940, прве године живота у САД, имала срчане тегобе, вероватно доживевши први срчани удар. Будући да је тад била претрпана послом, није обраћала превелику пажњу на то.
Милена Павловић Барили је кремирана и сахрањена на гробљу близу Њујорка, да би потом Роберт однео урну њеном оцу Бруну Барилију, која је 1949. положена у гробницу на католичком гробљу у Testaccio административној јединици града Рима. У њу су касније сахрањени и Бруно и Даница.
Након њене смрти, мајка Даница је кућу Павловића у Пожаревцу поклонила држави Србији, а у њој је 1962. године отворена Фондација Миленин дом - Галерија Милене Павловић Барили, која и данас ради. У њеном инвентару се налази 894 уметничка рада сликарке, као и збирка Бијенала и савремених аутора, и породични предмети.
