ТВОЈА ДЕЦА НИКАД НЕЋЕ РАДИТИ ОВО - Некада је УВЕСЕЉАВАЛО целу породицу, а ДАНАС је изгубило ВРЕДНОСТ

Сада скупљамо селфије, „качимо” их на све могуће друштвене мреже, све се дели и све постаје заједничко. Све се мења. И добро је да је тако, јер без тога не би било напретка

Е, која су то дивна времена била када су се скупљале салвете. Сећате се? Могле су да се купују на комад, јер је и тада било мудрих трговаца који су тако врло лепо зарађивали. Па је било и оних глатких, звале су се кинеске или јапанске, не сећам се више. Таквих више нигде нема. Биле су танке као крила лептира, прозрачне, ваздушасте, било нас је страх да их дотакнемо. Па су се салвете, као и сви други дупликати из дечјих колекција, мењале. Нико срећнији када мењањем добијете салвету коју немате.

Обожавале су се тетке, ујне и стрине које су по свим породичним и пријатељским прославама узимале по једну салвету за „наше дете”. Ако ћемо право, све те жене су подједнако уживале у скупљању салвета, али их је било малчице стид. Овако, за „наше дете”, било је баш сјајно. Скупљају, не види се, а дете усреће.

Остатак детињства

Расле су тако колекције салвета, скупљаних и брижљиво слаганих, углавном у кутије од очевих кошуља. Слагале су се редом: од највеће ка најмањим. У другој кутији били су дупликати. Нико срећнији! Неке девојчице, потом девојке, ма младе које управо крећу на своје венчање, тешка срца поклањале су своје колекције неким другим девојчицама. Неке, треба рећи, никада нису отуђиле своја мала блага. А онда су настављале да скупљају за „нашу децу”. Познајем сјајне жене у лепим годинама које не могу да одоле да не купе паковање салвета које су по нечему оригиналне. Важе за домаћице које увек имају „оне”, посебно лепе и брижљиво одабране. Остатак детињства. Много леп.

Скупљале су девојчице и маркице, као њихови очеви и браћа. Давали су им дупликате, али шта ћеш, то је судбина свих сестара. Биле су у томе марљивије, брижно водиле рачуна о својим маркицама, пазиле на албуме и никада их нису гужвале.

А тек значке! Јесте да девојчице не носе значке, али то не значи да не могу да их скупљају. Најмање су се ту задржавале и најлакше поклањале своју колекцију.

Па су се скупљале луткице од хартије исецане из дечјих часописа. Те луткице имале су и своју гардеробу која је увек пратила актуелну моду. Такође од папира. Ти одевни предмети имали су малене наставке који су се пребацивали преко луткице како одећа не би спадала. О, уживања!

Ризница дечје душе

А тек писање Дневника! Све је почињало са „Драги мој Дневниче”, а унутра – ризница дечје душе, од туговања, до усхићења. И љутње. И неправде. И жеље. И… Да ли се сећате где је ваш Дневник? Да ли су му се слепиле странице од дугог неузимања у руке? Колико је прашине и живота пало на њега? Помно сакриван од укућана, посебно мајке и, ако је било, сестре, никад показиван другарицама, наш интимни простор, наше уточиште, утеха, највећи подржавалац, навијач и обожавалац, наш Дневник. Па где је? Нисмо га сигурно поклониле, ту је негде. Данас, из перспективе одраслих, има у њему много мудрости. Камо среће да смо неке, тада донете одлуке, поштовале.

Остатак текста прочитајте на tosamja.media.