За неколико година возићете се у ДРОН-ТАКСИЈИМА: ОВА СРПКИЊА ће нам то омогућити

У нашу земљу "будућност" редовно стиже са закашњењем, али наши људи су неретко кројачи управо те "будућности". Београђанка Соња Брајовић тако се нашла у тиму који ће свету донети први беспилотни такси-дрон компаније Кити Хок, револуцију у транспортном саобраћају.

Потрага за најбољим образовањем и новим искуствима је Соњу (27), након завршене Десете гимназије, одвела на студије авиоинжењеринга на Техничком универзитету у Делфту, Холандија.

- У трећој години указала ми се прилика да одем на размену студената у Остин, Тексас. Студентски град ме је одушевио, те сам решила да аплицирам за мастер или ПХД студије у Америци. Конкурисала сам на више универзитета и добила Стенфорд, Калифорнија – каже ова девојка.

Соња је у Америку стигла са једним сном – пронашла се у орбиталној механици и желела је да дизајнира сателите и ракете, радећи у НАСА или Европској свемирској агенцији.

- Убрзо сам сазнала да ћу свој план тешко остварити, јер сам интернационални студент. НАСА, Боинг и друге компаније које су нудиле мени занимљиве послове имају уговоре са Министарством одбране САД-а, и јако је тешко да странац без зеленог картона прође њихову безбедносну проверу. На Стенфордовим сајмовима запошљавања увек сам добијала исти одговор:  "Жао нам је, али тешко" – каже она.

Схвативши да ће планове морати да мења, Соња је почела да учи да пише софтвере.

- Добра ствар је овде што можеш да поред обавезних часова изабереш и оне који су сасвим другачији, а мој избор је пао на часове информатике. Научила сам како да користим различите програмске језике и пишем софтвере. Када сам завршила студије почела сам да разговарам са Гуглом и Еплом, но на крају се одлучила за много мању фирму, јер сам у Кити Хок-у нашла пресек својих интересовања - овде пишем софвере који авионима говоре где да лете и истовремено радим и са хардвером – каже она.

Соња је део тима који дизајнира и прави електричне авионе који имају само два седишта. - Потпуно су аутономни – сами полете, изаберу путању и слете и иновација је у томе што су електрични и полећу вертикално као хеликоптери, те им не треба писта. Идеја је да слећу на врхове солитера и ту купе путнике. Моћи ће да се позивају попут убера и надамо се да ће они постати нови вид транспорта – са одушевљењем прича Соња.

Соња каже да млади у Србији, који би желели да своје знање стекну ван земље, треба да се воде не нашим, већ роковима земље у коју желе да оду.

-  У свету апликације за све студије крећу много раније. Да би аплицирао за колеџ, тестове радиш на почетку четврте године средње школе, те већ у трећој мораш да будеш спреман и да знаш шта желиш. Колеге из Индије су ми рекле да у њиховим школама постоје саветници који те спремају ако хоћеш да идеш у иностранство. Ми то у Србији немамо и зато они који желе да студирају вани морају сами да почну да се распитују на време – саветује она.