ЕУ ПРЕВИШЕ ЗАВИСИ ОД УВОЗА - ОПАСНОСТ, ДУБОКА РЕЦЕСИЈА И ПРОПАСТ: До које мере иде зависност од глобалне размене?
Европска унија је и пре пандемије осетила до које мере зависи од глобалне размене
И пре пандемије и хаоса који се тако створио у глобалном ланцу снабдевања, у ЕУ се почело говорити о "стратешкој аутономији" у односу на увоз. Али кад се израчунају последице, то би било веома, веома скупо, пише Дојче Веле.
КАКВА СУ ПРАВИЛА АКО УЗМЕТЕ ДРЖАВНУ ЊИВУ? Само уз посебне услове - закуп на 15 година
ШТО ЈЕ БАБИ МИЛО, ТО ЈОЈ СЕ И СНИЛО? Кривокапић: До 2025. плата 1.000 евра, индустријски комбинат на северу земље
СРБИЈА ДОБИЈА НОВИ ИЗГЛЕД! Све смо ближи обилазници око Чачка - братска Кина вредно ради на изградњи моста у Паковраћу
Европска унија је и пре пандемије осетила до које мере зависи од глобалне размене: тада су то још били на пример неке врсте антибиотика и лекова. С пандемијом се схватило да је зависност још много већа. Проблеми су обухватали широки спектар - од заштитних маски па до делова за разне машине и постројења, укључујући и она за производњу вакцине, пише DW.
Много тога је стизало из Кине, али не само из те земље: Европска унија зависи од увоза у тој мери да та зависност може бити опасна. И зато јер се с испоруком касни - као што је сад случај због поремећаја бродског саобраћаја, али то могу бити и политички разлози и несугласице.
Зависност је у распону од сировина и једноставних производа па све до високе технологије и чипова. Не чуди да се Немачка залаже да Европа ојача сопствену производњу чипова - због тешкоћа са увозомнемачке фабрике аутомобила не производе колико би могле - и ту је и Брисел већ показао разумевање.
Многе државе ЕУ су схватиле у којој мери су зависне од увоза, па је Европска комисија овог пролећа осмислила план којом би се направила "стратешка аутономија" Европске уније. Како пише Ноје цирхер цајтунг (NZZ), та доктрина предвиђа "отворену стратешку аутономију" где би требало бити "отворен колико се може и аутономан кад је то потребно."
То звучи добро и разумно, али само на папиру. Јер како да се уопште дефинише, шта је "стратешко" и шта би се свакако морало производити у Европи, а шта није тако важно? Осим тога, сад проблема има и индустрија намештаја јер недостају банални производи, који се свакако могу произвести и у Европи али не по кинеским или индијским ценама, пише Дојче Веле.
Управо то истиче и швајцарски лист: глобална трговина је довела до огромног пада цене производње, а тиме и до тога да сада и обични грађани себи могу приуштити много више тога него пре пола века. А било какав облик подстицаја "домаћој", дакле европској производњи би нужно довео до "протекционистичке кочнице таквом порасту благостања."
Институт за светску економију из Кила је створио компјутерску симулацију Европе које би била "стратешки аутономна" и погледао, колико би то коштало. Резултат је недвосмислен:
У калкулацији су пошли од претпоставке да би ЕУ битно отежала увоз - то чак није нужно повећањем царинских намета већ мерама подршке домаћој производњи - додељивањем тендера и пореским олакшицама "стратешким" фирмама. Такве мере не би могле остати без реакције друге стране. У симулацију су зато стављене и квоте за увоз и чак забране за одређену робу из Европе.
Ако би се ЕУ једнострано упустила у такве мере. Њен би "БДП сваке године био мањи за око 580 милијарди евра према референтној вредности из 2019. што значи 3,5% мањи него без таквих заштитних мера. А ако се томе додају последице противмера партнера, онда би губитак нарастао на 870 милијарди евра, односно 5,3 одсто БДП-а. С обзиром да је привредни раст ЕУ у тој референтној години био 1,6 одсто јасно је шта би то значило: дубоку рецесију.
Наравно да и економисти у Килу схватају да је и зависност Европе од увоза - и опасна и скупа. Већ недостатак чипова значи и да европске фабрике не могу да одговоре на наруџбине, свеједно да ли се ради о Дајмлеру, Фијату или Сименсу.
Ипак, стручњаци препоручују другачије мере: "Треба шире поставити мрежу добављача, унапређивати рециклажу и побољшати систем складиштења."
И то је једноставније написати него спровести. Тешко је преко ноћи наћи поуздане партнере за испоруку. Рециклажа би могла донекле смањити зависност од одређених сировина, али код неких је то уствари немогуће или далеко од исплативог.
А и кад је реч о складиштењу, европски произвођачи су годинама смањивали трошкове договарајући "јуст он тиме" испоруку - складишта практично нема, а нема ни трошкова тог простора и особља. Али кад делови једноставно не стижу - онда је и то веома, веома скупо, пише Дојче Веле.
