САРАЂУЈЕ И СА ЂОКОВИЋЕМ! ОД УМЕТНОСТИ ИПАК МОЖЕ ДА СЕ ЖИВИ: Све је почело од мамине јамболије, а сада цео свет жели њена дела
Сликарка Алена Гојак данас "извози" своја дела широм света.
Ако приметите да вам дете случајно сецка јамболију и да од ње шије бундицу за барбику, па је још и у својих 6, 7 година продаје својим другарицама из парка или школе, немојте одмах да се хватате за главу и да под хитно зовете дечјег психолога јер се, по вама, ствар са васпитањем измакла контроли. Можда баш у том детету чучи будући креативац предузетник, пред којим је баш светла будућност у области креативе и уметности, а да ви тога још нисте свесни - што у данашњој брзини живота врло лако родитељима промакне.
Иако вам овај почетак текста вероватно личи на оне из популарне психологије и рубрике "лајфстајл", овог пута то није случај. Наиме, саговорница еКапије је неко ко је баш тако својим родитељима у најранијем детињству указивао за шта је она, заправо, саздана и који јој је то таленат рођењем подарен. Иако је школовање у грађевинској школи, по жељи родитеља, могло да је одведе у друге воде, она је заправо од малих ногу била непоколебљива у томе чиме жели да се бави и, као што ћете видети у тексту који следи, својим случајем је доказала да се и од уметности и креативе данас може живети. И то добро, како тврди у разговору за еКапију. А она је Алена Гојак, сликарка која је родом из Сарајева, тренутно излаже у Београду, а местом пребивалишта могла би се назвати становницом целог света јер су њене слике стигле до скоро свих крајева планете. Ево баш пре неки дан, како напомиње, имала је чак и наруџбину из Узбекистана, а скоро да нема тог дела света где се слике потписане њеним именом нису настаниле.
Предузетнички дух и пре основне школе
А почело је скоро па и типично за осамдесете године прошлог века, када је Алена рођена. Вртићки и предшколски период чувала ју је њена нана - мајчина мајка, која ју је учила и да шије и да плете.
- И онда сам ја за барбике, чија је одећа у то време била скупља него сама лутка, почела да кројим и шијем одјећу за њих. А онда сам, као мали предузетник, презентирала то својим другарицама и онда им и продавала. Или се са њима мењала за нешто. Па сам онда од другарице којој је тата био вајар наручила да ми направи фотељу за лутке у пинк боји, а ја сам њој у замјену сашила бунду. И то од јамболије са кревета. Мама је, наравно, полудела кад је видела да фали делић јамболије, али очито није имала куд са мојом креативом - додаје Алена.
Креатива у подруму
Њена окренутост уметности и раду рукама помогла јој је и у време рата у БиХ када је, као и сва тадашња деца, силне дане проводила по подрумима.
- Тад сам и шила и плела, радили смо и пачворк у подруму, а и доста сам цртала ликове жена на основу неких часописа које смо ту држали. После рата су ме сачекале и школске обавезе, а и тренирала сам кошарку и атлетику. Чак сам и у том спорту имала добре резултате. Онда сам, по мајчиној жељи, уписала средњу грађевинску школу, иако то није била моја жеља. Али, ипак сам и тад некако испољавала своју креативност. И поред тога што смо имали довољно за живот, увек сам имала потребу да привређујем, да додатно зарађујем и допринесем кући. Мој дух је једноставно био такав. И онда сам, током средње школе, почела да правим разгледнице од рижиног папира и пресованог цвећа које сам брала на ливади. И то је прво ишло пријатељима и породици, а онда се и фино продавало - наставља Алена.
У 17. успешно саградила кућу, али ипак побегла од грађевине
Потом јој је у њених 17 година мајка, као некоме у кога је имала поверења због њене истрајности, храбрости и одлучности, поверила изградњу куће. Дала јој је новац и цео пројекат. Она је кућу и нацртала, и архитектонски испројектовала, и нашла мајсторе, и уговорила са њима посао, и надгледала их, и - кућу завршила.
Међутим, и поред успешно завршеног грађевинског посла и после свршене грађевинске школе, она је једноставно имала потребу за уметношћу.
Студије фолк сликарства у Њу Делхију
- У то време сам сама живела и у том великом простору у којем сам била и у вишку времена које сам имала, почела сам да сликам. У почетку самоука, али је то било заиста за моју душу. И како сам тад доста читала, мене су заинтересовале студије за фолк сликарство у Њу Делхију. Привукла ме је та једноставност у сликарству, јарке боје, разиграност, јак колорит којим се врло лепо осликава свакодневни живот. Моје прве слике су управо личиле на оно што сам тамо видела. И ја сам по завршетку средње школе тамо и отишла на студије. У почетку сам студије пратила уживо, а онда сам их и прилагодила себи и пратила онлајн. И све време, с обзиром на мој предузетнички дух, током студија, и тамо у Њу Делхију и овде у Сарајеву, продавала сам и излагала моја дела - каже Алена.
Онда је по повратку у Сарајево приредила прву велику изложбу слика у Тузли и Сарајеву, која је добила одличне рецензије, а прва продата слика отишла је у Њујорк. Купио ју је не наш човјек у дијаспори, што би се можда очекивало, него Афроамериканац из Њујорка.
- Тај јак колорит, јаке боје и разиграност на сликама код људи једноставно буди позитивне емоције. И то људима треба - да им се унесе радости у живот. Људима је доста сивила и сурове реалности. И тад, у том тренутку када је та слика отишла у Њујорк, једноставно сам схватила да је то мој животни позив - признаје Алена.
Сарадња са Фондацијом Ђоковић
А онда је интересовање за њену уметност кренуло да расте и наруџбине за њена дела почеле су да стижу са свих страна - од Америке, преко Канаде, целе Европе, па ево сад и до Кине са којима је скорије сарађивала. За њу су чуле и неке велике организације које пропагирају мир и заштиту животне средине, па је Алена и са њима радо сарађивала.
- Уједињене нације добитницима мировне награде додељују, рецимо, моје слике, а сарађивала сам и са Мрежом за изградњу мира, као и са УНДП-ом у пројектима заштите планете земље. Такође, сарађивала сам и са Фондацијом Ђоковић, за коју сам насликала неколико слика. На једној од њих сам насликала Ђоковића као мало дете које сања о томе да постане први тенисер света, а око њега су и деца свих боја и нација и порука ове слике је била да сва деца имају право да сањају и достижу своје снове. Те слике су после репродуковане и као апликације на мајицама су продаване у хуманитарне сврхе чији је циљ да се опреме дечји вртићи - наводи Алена.
Илустрације дечјих књига и стрипова
Наша саговорница је у претходном периоду, паралелно са стварањем уметничких дела која најведријим бојама боје нечије домове или пословне просторе, и проширила своју делатност. Поред сликарства, она ради и илустрације стрипова и дечјих књига, а једна од илустрованих књига - "Јурај и змај" Андрее Шуњић Бернадић, како наводи Алена, проглашена је за најпродаванију књигу у Хрватској. Ради, такође, по позиву и сценографију за позоришта, као што је она за представу "Јежева кућица" Позоришта младих у Сарајеву.
Чему сан - спавајући нико није успео
А за све што би Алена желела да спроведе у једном дану, једноставно нема довољно сати.
- Мој радни дан траје од 15 до 17 сати. Ја скоро да не спавам, а и не морам спавати, да вам кажем. Знате како кажу - спавајући нико није успео. Да би се нешто постигло или да би се од уметности живело, мора се стално учити. Ја доста читам. Ево и поред двоје деце, од Нове године сам прочитала поново и Ану Карењину и Браћу Карамазове и нешто од Љермонтова. А о овом другом учењу - новим технологијама, ту и да не причам. Ту се мора ићи у корак са технологијама. Стално нешто ново учим и на силне сам обуке за маркетинг, предузетништво и слично ишла. Потпуна је лаж да се од уметности не може живјети. Ја добро живим, али сам тако одлучила. А да би тако било, мора стално да се усваја ново знање. Мораш да усвојиш и Тик-ток и Инстаграм и све што ће помоћи да твоја уметност стигне до публике - кеже Алена.
Пустите децу да изаберу
За оне чија су деца управо сада на раскрсницама пред упис у школе, факултете, она има важан савет.
- Пустите децу да ураде оно што желе јер ће они то свакако урадити, пре или касније. Ако не испоље своју наклоност ка нечему, оно ће бити несрећни у животу, депресивни. Свима нама је предодређен један пут - дат од Бога и тај пут треба препознати и следити. Џаба и ако неко заврши нешто по жељи родитеља и добро зарађује тиме, ако је он у суштини несрећан. А ако неко воли оно што ради и уз то је спреман да цео живот учи, да широм отвори очи за нова знања и сазнања, тај нема шансе да не успе - убеђена је Алена, која би, када би поново почињала свој животни и професионални пут, опет ишла истим стазама, само би, како каже, била и храбрија.
Она је досад, за 20 година колико се овом уметношћу бави, насликала минимум 2.000 дела. И то је нека њена оквирна процена јер дела, која иначе најчешће ради по наруџбини, одавно не броји. А иако ће своју делатност ускоро проширити и нечим новим, што није уметност на зиду, она је уверена да ће свом основном опредјељењу остати верна.
- Слике ће увек бити мој први и главни избор, али увек мора нешто ново да се ради и да се прате жеље и очекивања публике. Тако да ускоро припремам нешто што ће обрадовати и припаднице лепшег пола. А што се тиче сликарства, ускоро ће се за поштоваоце мојих дела на тржишту наћи и лимитирана серија слика на принту. То ће бити урађено еко-бојама и на еко-платну, а свакако ће се о томе више моћи сазнати на мојим друштвеним мрежама - најављује Алена.
Она, иначе, тренутно борави у Београду, где је у току њена изложба слика у Галерији Сингидунум, под називом "Шта ако насликам љубав?", која је за све посетиоце отворена до 2. априла. После ове изложбе Алена се враћа у Сарајево, где тренутно и живи, али је њен живот, како каже, заправо на релацији Сарајево-Београд, а између осталог, и у свим другим градовима где се њене слике настане.
Извор: Србија Данас/еКапија/Данијела Станимировић-Гаврилов/М.А.
