Берта фон Сутнер

Берта је рођена у Прагу 1843. године у аристократској породици Кински. Отац јој је умро пре него се родила, а мајка је прокоцкала породично имање до последње паре. Желела је да буде оперска певачица. Имала је таленат и вољу, али и ужасну трему због које није била у стању да се појави пред публиком, а камоли да запева. Пошто није постала певачица, а већ је имала тридесет година, морала је да се запосли.

Добила је место гувернанте ћерке барона Фон Сутнера који је имао и старијег сина који се заљубио у гувернанту својих сестара, а и она у њега. Пошто је сматрао да она није добра прилика за његовог сина, послао ју је у Париз да води домаћинство једном шведском господину по имену Алфред Нобел који је важио за најбогатијег нежењу XIX века.

Када је Нобел хитно позван у своју фабрику динамита у Штокхолму, Берта се вратила у Беч и тајно венчала са Артуром фон Сутнером. Млади пар је одмах отпутовао  на Кавказ и тамо провео првих девет година брака у љубави, писању романа, читању и проучавању нових идеја о развоју друштва и напретку човечанства.

Са Кавказа су се вратили у Беч када их је породица прихватила, а затим су отпутовали у Париз где је Берта опет срела Нобела.

Наставили су искрено пријатељство, а Нобелу је она остала једина неиспуњена чежња због које ће остати нежења.

У париским модним салонима, где се пар кретао, увелико се расправљало о Међународном друштву за мир основаном у Лондону са циљем да се установи арбитражни суд за решавање међународних сукоба и направи програм за разоружање.

Берта је прихватила нове идеје и изнела их у књизи "Век машина", на чијим је корицама уместо имена аутора писало "Неко". Успех ове књиге је охрабрио па је написала "Положите оружје", потписану пуним именом и презименом, али је неколико издавача одбило да јој објави књигу. Када је најзад издата одмах је распродата, а убрзо су изашла нова издања на свим европским језицима. 

Убрзо затим, основала је Аустријско друштво за мир на мировном конгресу у Риму. Тако је постала и прва жена која је јавно говорила на римском Капитолу и том приликом приметила да је њена трема од публике потпуно ишчезла.

Ова дама из високог друштва навикла је на луксуз, а до краја живота неуморно је писала чланке за свој лист "Положите оружје", као и за неке водеће европске новине. Њена преписка са Нобелом имаће пресудан значај за њу, али и за Нобела и цео наредни XX век. 1892. године њу и њеног мужа Артура, Нобел је позвао да га посете у Цириху. За време једне вожње језером, разговарали су о миру у свету и начину како да се он успостави. Био је то одлучујући моменат који је допринео да се Нобел запита шта ће се десити са његовим богатством када умре и како он лично може да помогне свету. 

Већ следеће године писао је Берти како је одлучио да тестаментом остави део богатства мушкарцу или жени који својим залагањем буду допринели да Европа учини корак ка идеји мира. Била је тио генеза идеје око успостављања Нобелове фондације коај ће наредних 100 година постати незаобилазна и врхунска институција у валоризовању прогресивних тежњи човечнства.

Нобел је умро 1896. године, сам како је и живео, а прва награда за мир била је додељена 1901. године. Берта фон Сутнер је добила Нобелову награду за мир тек 1905. године када су јој друштво правили Роберт Кох и Хенрик Сјенкјевич.

Она се залагала за мир у свету до саме смрти, а са готово седамдесет година била је на турнеји по Америци и са шачицом других идеалиста утрла пут оснивању Друштва народа, каснијих Уједињених нација. 

На жалост, доживела је почетак Првог светског рата, највећег који до тада погодио човечанство. Док је августа 1914. године лежала на самрти стално је понављала: "Положите оружје! Преносите поруку!". То су јој биле последње речи.