Две деценије од смрти Александра Саше Петровића
БЕОГРАД – У Југословенској кинотеци се организује округли сто, касније приказује његов филм "Скупљачи перја".
Српски филмски редитељ и писац Александар Саша Петровић је смелошћу третирања осетљивих тема и оригиналним остварењима прославио српски филм у свету, а данас, 20. августа, се навршавају две деценије од његове смрти.
Како је сам Петровић сведочио: "Највећу животну енергију уложио сам у две ствари: у свог сина Драгана и у "Сеобе". На жалост нисам дочекао да сина видим као одраслог момка, јер је у току снимања умро, а нећу бити присутан ни на премијери филма којег сматрам животним делом..." "Сеобе" француско-српска копродукција, по делу Милоша Црњанског, никада нису окончане, тако да се доцније појавила некомплетна, сведена, верзија овог филма.
Тим поводом Фондација Александар Саша Петровић и Југословенска кинотека у просторијама Кинотеке у Узун Мирковој 1, у 13 сати организују округли сто о Петровићевом делу, а у 17 сати пројекцију његовог филма "Скупљачи перја".
Петровић је припадао такозваном „црном таласу" српског (југословенског) филма седамдесетих година 20. века, због чега је био повремено мета идеолошке искључивости.
Снимио је филмове "Лет над мочваром", "Петар Добровић","Путеви", "Дани", "Двоје", "Три", "Скупљачи перја" "Биће скоро пропаст света", "Маестро и Маргарита", "Групни портрет с дамом", "Сеобе" (недовршен).
Преминуо је и сахрањен у Паризу, граду у којем је и рођен, 14. јануара 1929. године. У једном аутобиографском тексту записао је да је његов отац Драгомир Петровић, рођен у Бањи Ковиљачи, студирао у Паризу, где је потом постао грађевински инжењер.
"Моја мати, Анка, рођена Васиљевић, рођена у Београду, студирала је хемију на факултету у Тулузи, у Француској. Породица се пред Други светски рат вратила у Београд. Велика грађевинска фирма Батињол (Батигноле) за коју је у Паризу радио мој отац, послала га је, као свог инжењера, у Београд. А онда је почео рат", навео је он.
Филмску режију је почео да студира 1947. у Прагу, али се после само годину дана због очеве смрти, као и Резолуције Информирбироа вратио у земљу и запослио. Најпре је режирао у сарадњи са Виком Распором, тако су њих двојица као коредитељи, средином педесетих режирали филм "Једини излаз".
Први ауторски дугометражни филм, "Двоје", снимио је 1961. године. Идуће године постао је професор филмске режије на београдској Академији за филм, позориште, радио и ТВ.
Светску славу донели су "Скупљачи перја", снимљени 1967. године. Филм је на Међународном филмском фестивалу у Кану добио Велику специјалну награду главног жирија и ФИПРЕСЦИ (награда међународне филмске критике), пулску Велику златну арену за филм и Златну арену за режију. Идуће године био је номинован за Оскара за најбољи страни филм и за Златни глобус.
Петровић је 1973. године искључен са катедре филмске режије, напушта земљу и одлази да ради у Немачку и Француску.
Повод је највероватније била појава филма "Мајстор и Маргарита". Иако је филм на фестивалу у Пули добио неколико награда, поред других и Велику златну арену, а стручна критика прогласила га је филмом године, оцењен је као антикомунистички.
После повратка у Београд био је један од иницијатора обнављања Демократске странке. Касније је пришао Српској либералној странци и њен потпредседник је био до смрти.
Постхумно је објављена његова мемоарска књига "Све моје љубави-слепи перископи", делимично посвећена његовом рано пеминулом сину, који је, попут оца, сахрањен у Паризу, на гробљу Пер Лашез.
