ИСПОВЕСТ: Како је моја сушта СУПРОТНОСТ постала моја најбоља пријатељица

Моја пријатељица Мејлин пажљиво ређа медењаке и од њих гради кућицу. То је дом снова са белом оградицом. Бомбонице су савршено поређане около, баш као у бомбоњери. Желе бомбоне су перфектно постављене, а дизајн крова је без грешке, тако да свака плоча стаје у пропорционалну модлу.

У међувремену, моја кућа изгледа као да је уништена апокалиптичним снегом. Све цури са стране, а уметничка слобода се претворила у хаотични конгломерат слаткиша на врху јазбине од медењака. Обе се смејемо мојој творевини, и подсећа нас на парк Гвељ из Барселоне.

Сваке године, моја пријатељица и ја се током одмора нађемо и правимо кућице од медењака. То је постала традиција у којој обе веома уживамо, али раздвајање достиже свој врхунац током децембра када смо загушене својим обавезама на факултету. Стресни месеци трају све док не положимо испите и одемо кући, сакријемо се у кухињу и правимо светове из снова од слаткиша.

Њени су готово увек вредни поштовања, као куће за продају на Менхетну, док моја треба да се поједе што пре је могуће. Ове кућице су огледало наших личности. Мерилин је слика заједништва, њени планови увек уроде плодом, и добро су осмишљени. Док моји нису.

Често јурцам ка свом циљу потпуно растројено и непромишљено, као неко неспретно расуло, покиданих хулахопки. Поштено је рећи да смо Мерилин и ја супротности, али се супротности привлаче, чак и у пријатељствима.

Упознале смо се кад смо тек проходале. Она је била професионални пливач, а ја сам била експерт у лебдењу изнад воде, што је врста сурфовања. Наши путеви су се неизбежно укрстили.

Биле смо најбоље пријатељице-непријатељице, јер су наше јаке личности биле сукобљене кад год се за то дала прилика. Ишле бисмо обично до парка и расправљале о филму који смо правиле, док нас је мој тата бесциљно пратио камером. Такмичиле смо се која ће боље да плеше "Крцка орашчића" у школи, јер смо обе желеле да плешемо "Данце оф the сугар плум fairy”.

Дошла би код мене кући и мазила мог пса све док не би набавила пса исте расе, и крале смо једна другој идеје за рођенданске журке, да бисмо виделе која ће бољу да направи. Искрено, биле смо деришта, али смо биле у томе заједно. Неки кажу да је то искуство везивања, док други сматрају да је то само досађивање наших сиротих  родитеља.

Онда је дошла адолесценција, а са њом и лудило са нашим емоцијама. Први пут смо осетиле велику бол у животу. Ја када је мојој мами дијагностификован рак дојке, а она када је њена бака умрла. Наше ситне расправе су се стишале, а ми смо научиле да подржавамо и тешимо друго људско биће, и шта то значи.

Већ око шест година живимо далеко једна од друге, и сваки пут када закорачимо у исту собу, осећамо се као да није прошао ни трен. И даље смо веома различите, и даље имамо наше верзије јаких личности. Али разлике су оно што нас чини идеалним другарицама за авантуре: гурамо једна другу ка новим искуствима.

Ту је и наш дискурс. Ретко се у потпуности слажемо око неке теме, али смо схватиле да треба да поштујемо различита гледишта и научиле смо да будемо мирне, све док има чоколаде. Обе уносимо нешто јединствено у наш однос, што нам дозвољава да учествујемо у богатој конверзацији и постанемо добро информисане особе.

Да, понекад може бити тешко када не видимо исто као нека друга особа, мада смо временом развиле неку врсту телепатије која чини ствари знатно лакшим. Умемо да превазиђемо тренутна неслагања, због једне велике истине: много бринемо једна о другој. На крају дана, то је оно што чини пријатељство, да имате неког ко ће бити ту и када сија сунце, и када је провала облака.

Уколико вам је ово било занимљиво, погледајте како је један пар тестирао да ли ће се волети током целог живота (више о томе ОВДЕ)

(hellogiggles.com)