КАФАНСКА ПРИЧА: Кад у бирцу зарате комунизам и капитализам

Кафана "По' сифона" била је идеал за којим жуде сви биртијаши - мало, рекли би људи, утопијско друштво, које се није могло замислити изван дебелих и мемљивих зидова те страћаре. Другови и по која другарица по чашици живели су ту у савршеном складу - свако је одатле узимао таман толико да задовољи сопствене потребе (а за то је неопходно било доста алкохола), а људи су се удруживали у мале задруге које стреме истом циљу.

За организовање тако сложне дружбе најзаслужнији је био газда "По' сифона" - Стева Зимски, надалеко чувен у кафанским круговима. Стева је поваздан пио само шприцер и када би га когод упитао какав жели, он би лаконски одговарао - зимски. То је значило да за њега вино није смело исувише да се "прекрштава" содом, већ само овлаш - тако је заслужио свој хладни надимак.

Када је Стева отишао богу на истину, његови пријатељи, некадашњи гости и поштоваоци су распредали бајке о госпон Зимском за кога су причали да је био велики визионар и хуманиста. Легенда каже да је чувени кафеџија у свом локалу имао само домаће пиће и сифоне од једног литра – никако веће и не дај боже мање. Ко год да је хтео да у "По' сифона" наручи пиће морао је да наручи тачно пола литре - ни деци више, а ни мање. Ако неко није могао толико да попије, или ако није имао довољно пара, био је обавезан да поручи прописану меру, а плаћао би само ону количину коју је првобитно замислио да сљушти и коју му је мршав новчаник допуштао.

Прича се да је на литарским сифонима црвеном линијом била обележена мера од пет деци и да су конобари госн Зимског могли и затворених очију дотле да сипају. Од кад је биртија, која се првобитно звала "Код Стеве", прешла на политарски режим рада добила је и чувено име.

У почетку су бирц мајстори искориштавали Стевин необичан систем. Кафана је сваког дана била пуна до ране зоре када је долазило до смене - трећу је мењала јутарња, а сви одреда су наручивали само по чашицу ракије, вина или чега већ. Госн Зимски би им уредно доносио политру и испостављао би им рачуне за само 0.05 деци.

Стевина жена је плакала и говорила како ће њен цео и немали мираз отићи на "појење разних упишаних дангуба и алкоса", али мудри кафеџија није обраћао пажњу на њено кукумавкање.

- Не брини, довешћу ја њих у ред, видећеш! Неће ни бити свесни да су постали фини, културни и добри другови - мудро је говорио Стева Зимски, иако су сви мислили да је права-правцата будала.

И заиста, није прошао ни читав месец од режимских промена када се догодило чудо - кафана "По' сифона" је полако почела да доноси приходе свом газди. Надалеко се раширио глас о блесавом гостионичару који части бројне "локаторе". Бирцуз је постао популаран, а његове госте било је срамота да се и даље извлаче и да пију на газдин рачун. Стева је поносно жени објашњавао како и пијанице знају шта је то стид и морал.

- А да их нисам пустио да лочу до миле воље за мало новаца, нико не би ни знао да постоји наша кафаница. Овако су и новине писале о њој и сад се сви утркују ко ће пре сести за оно мало столова које имамо. И онда и даље причај како су жене паметније за шпекулацију од мушкараца. Држ' се ти твог Стеве - ликовао је поносни кафеџија док га је његова жена нетрепћући гледала, као да се поново заљубила у свог старца.

У "По' сифона" се почела образовати фина чашољубачка братија коју је красило узајамно разумевање и помагање, саосећајност и доброта. Тако је и госн Зимски почео да зарађује, а његови усмени биографи причају да му је на уму првенствено било стварање савршеног друштвеног уређења.

Све се одвијало веома једноставно - када неко не би имао лове за пола сифона, удруживао се са сапатником ког је мучила иста тегоба - попут малих сеоских задруга. Многи су се тако и упознали и постајали добри другови, а боме и другарице. Господе није било, сви су били једнаки и сложно су трошили заједничка добра из Стевиног бирца. Нико није хтео да превари газда Зимског па су најбољи математичари у друштву правили бројне комбинације како би за паре које поседују попили онолико политарки колико им је следовало, а и како не би случајно преплатили пиће - јер морал и стид алкохоличара ипак има граница. И они су само људи! Организовали су и синдикате који су се борили за права љубитеља вињака, ракије, црног и белог вина. На тај начин никада није долазило до недостатка неког артикла те бирц мајстори нису морали да принудно мешају пића. Наравно, осим ако то сами нису желели - све је код газда Стеве било на добровољној бази и његови гости су сами одлучивали о сопственим животима.

Врхунац овог идеалног и ни на једном другом месту замисливог живота десио се кад је организована партија "За по' сифона". Пошто су сви имали заједничке интересе, циљеве и мишљења у сфери друштвеног организовања, није било потребно оснивати друге партије. У кафани се и даље следила политика да се троши само домаће пиће, а сложна дружба је увела самоуправљање. Госн Зимски није имао ништа против јер су његови дерани поштовали и законе слободног тржишта те лова није престајала да капље. Тачније - да шикља!

Бајка је трајала колико и животна прича Стевана Зимског. Добри старац је једне вечери насмејан легао поред своје верне супруге, а његови усмени биографи веле да је са истим осмехом и сахрањен два дана касније. Последњу пошту одало му је више од стотину кафеџија из разних крајева света, његови бројни и сложни биртијаши (његова деца, како их је звао) и супруга са сином Митром који је наследио очев бизнис.

Да су отац и син били сушта супротност могло се закључити из њихових надимака - Стева је био Зимски, а Митар Летњи. То је говорило и о њиховим карактерима. Стева ни на чему није штедео те је зато и пио готово чисто вино. Митар је био промишљенији, циркао је летњи шприцер - пола соде, пола белог. Тако је дуже могао да остане присебан, а и дуже би му трајала флаша вина. Разликовали су се и по погледу на друштвено организовање. Митар се гнушао идеје о самоуправљању, поготово у кафанским оквирима, а није му се свидела ни замисао да свако треба да добије таман толико да задовољи потребе. Он је као загрижени поштовалац слободног тржишта сматрао да сваком треба да следује онолико колико заслужи - недопустиво би било да онај са 100 и онај са 10 динара добију исту количину пића.

У том смеру почео је да трансформише и "По' сифона". Задржао јој је име, а готово све остало је променио. У кафани се више није служило само домаће пиће јер је кудикамо јефтиније било пазарити робу од великих компанијских ланаца. Ни алкохол се није служио само у литарским сифонима са црвеном линијом која показује на 5 децилитара, тако да је име кафане постало само голишави бренд. Све је било флаширано, а чепови су се отварали пред муштеријама како би им било стављено до знања да је пиће свеже и да је његов квалитет увек исти - по стандарду. Они који су пили шприцер почели су да штеде и на соди коју је Митар служио у бочицама од 2 деци.

- Никад не бих рекао да у овој малој флашици може да стане толико соде. Већ 3 литре вина смо потрошили справљајући шприцер, а отишла је само ова једна бочица соде - чудио се новим стандардима познати боем.

- Кад сутра ујутру мамуран дођеш у "По' сифона" да попијеш соду како би дошао себи, питаћу те да ли је и тад велика ова "унуче-флаша" - мудро му је одговорио колега.

- У праву си, биће ми неопходне бар четири туре соде. Заиста је све релативно, није глуп онај Ајнштајн.

- Све је релативно осим вина. Паметнији од Ајнштајна је онај што је рекао да је у вину истина. А наша мера је ту све сем релативна - по' сифона је по сифона, како год да окренеш.

Митар је увидео да је кафана трпела озбиљне губитке јер је његов отац допуштао да се пије "на црту". Од старта његове ере свако је пио само за онај новац који је имао у новчанику. Управо због тога ни зарада није опадала иако је у "По' сифона" свраћало све мање људи. Разбијене су мини задруге бирц мајстора, а многи су постали солодринкери.

- Тако ти је са овим друштвеним уређењима - не ваља кад ти је газда великодушан јер се лако може десити да се због банкрота каване нађеш на улици. А не ваља ни кад је велики стезач каишева - онда и сам помислиш да би ти било боље да си на улици - кришом је један од сталних гостију изговорио оно што су и остали мислили.

Сви су се надали да ће се нешто променити, односно да ће се промене поништити. Покушавали су да користе и демократска средства - писали су петиције, расписивали референдуме, организовали су протесте, штрајкове и вишепартијско друштво. Али узалуд - тада су први пут осетили шта значи приватна својина са којом њен власник може да руководи како год хоће.

Број гостију је постепено опадао, али "По' сифона" није била напуштена јер су и други локали били осуђени на још гори сценарио. Све кафане су се претвориле у мале капиталистичке људождере - биле су намењене за другачију клијентелу, која није имала времена и која није превише желела да међусобно прича. Музика је тамо била прегласна и све се одигравало брзо као на трци Формуле 1 - достизање пијаног стања, заљубљивање, повраћање, туче, раскиди, срећа, трудноће, абортуси... Све би било готово за три-четири паклена сата. Једино што је размена мишљења била спора, а уједно и штура. Зато су се бирц мајстори и даље држали "По' сифона" упркос свим њеним манама.

- Чујем да је неки паметни философ, јапански Американац Фукујама, првобитно прогласио да је историји дошао крај, да би се потом покајао и рекао да се точак "повјести" још увек није зауставио. Нисам паметан, није ми ни јасно о чему је то тачно говорио, ал мислим да му је оно прво мудрије. Чини ми се да ће скоро пропас' света - вајкао се чувени кафански умозборац - мада кад мало боље размислим можда је и друга тврдња исправнија. Ево, ми не можемо да престанемо да пијемо, а и кафане се не затварају иако све мање пара трошимо. Јадник је и тај Фукујама, мора да и он цуга у неком бирцу попут "По' сифона".

- Хеј, ми смо ондак големи срећници. Наша кафана не служи дијеталну и енергетску храну и пиће к'о остале. Тамо кад наручиш килограм лесковачког воза, добијеш овсене пахуљице и штанглице, интегралне грисине, дијетални сир са 0 одсто масти - и све то на жару, уредно сложено у вагоне. Да вам не причам тек какво је пиће - опити се тамо не можеш, јер то није здраво. Добро смо ми и прошли, увек може горе - добацио је један мршави старкеља са другог стола.

Није ни био свестан шта је изговорио. У "По' сифона" нова здравица је од тада била: "Увек може горе!" Јер, што би рекао онај умозборац који је погрешно протумачио Фукујамину мудрост – не зна се да ли ће ускоро бити пропаст света или ће се "ћерање" наставити.

Сергеј Комненић