Одлазак великог интелектуалца
Поводом смрти Добрице Ћосића, нашег академика, писца, политичара и првог председника СРЈ, Србија Данас објављује његову сажету биографију.
Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова код Трстеника. Похађао је средњу Пољопривредну школу “Свети Трифун“ у Александровцу, али је за време Другог светског рата прекинуо школовање. Матурирао је 16. октобра 1942. у Средњој пољопривредној школи у Ваљеву.
Касније је завршио Вишу политичку школу “Ђуро Ђаковић“.
Учесник је НОБ (Народноослободилачке борбе), као политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа “Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ за Србију.
После рата, био је члан АГИТПРОП Централног комитета КП Србија. На дужности републичког и савезног посланика био је 12 година од 1945. године. Добрица Ћосић у домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим романом првенцем “Далеко је сунце“.
Охрабрен тим успехом, наставља да пише и проучава прозу, филозофију и социолошку мисао, и као резултат оставља у заоставштину српској и светској књижевности таква култна дела, као што су: “Корени“ (1954), “Деобе“ (1961) “Акција“(1964)“Бајка“ (1965) “Моћ и стрепње“ (1971) “Време смрти“ 1-4 (1972–1979) “Стварно и могуће“ (1982) “Време зла“(1985-1990) и многе друге.
Иако члан КПЈ, отворено се није слагао са многим дешавањима у партији и држави, поготово са питањем Косова. Тако због свог храброг исказивања ставова у оно време, постаје један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу.
Године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи говори “српски народ је добијао у рату, а губио у миру“.
Оснива Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устао у заштиту многих противника социјалистичке Југославије.
Постао је први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине 15. јуна 1992. године, да би био смењен годину дана касније (31. маја 1993.) тајним гласањем оба већа Савезног парламента, након сукоба са Слободаном Милошевићем.
И после смењивања отворено износи свој став против режима. Био је један од ретких академика који су се осмелили да говоре на протестним скуповима током деведесетих година.
И након 2000. године наставља да износи своје ставове и идеје, кроз свој књижевни рад.
