Упркос њему, нисам одолела њој!

Одувек су ме привлачили мушкарци. Чак сам са другарицама често коментарисала како нам нису јасне девојке које воле девојке. Све је то лепо, женски пол је уреднији, лепши, мекши, глаткији, али мушка сировост и мирис мушког тела нешто су што се ни са чим женским не може поредити. Наравно, понекад бих прокоментарисала изглед неке супер цице, али није то било ништа друго до типично женско – свиђа ми се њена кошуља, добре шишке, занимљиве чизмице...

Удала сам се за савршеног мушкарца. Кад кажем савршеног, говорим вам о више од два метра и сто килограма плавокосе и плавооке снаге и љубави. Ниједан тип са којим сам била није успео да споји дивљу страст и нежност тако како то уме он. Понекад је довољно и да ме погледа... слудим се скроз. И после осам година брака, наши чаршави су врели – ако разумете шта хоћу да кажем.

И све је било дивно до прошлог августа, када сам на годишњем одмору упознала њу. Љубинку. Љубу.

Она је била на мору са најбољим пријатељем, у апартману до нашег. Били су једини "наши" у том месту и, нормално, дружили смо се. Картање, вечере, изласци, били смо као дивна два брачна пара – ако заборавите чињеницу да је Љуба лезбијка, а њен пријатељ Стефан геј. Ја сам то успевала да занемарим, али мом Небојши је то било тешко. Он је права мушкарчина, којој су сви ти, како он каже, "модерни односи" ненормални. Ипак, фино смо се дружили, али сам приметила да Љуба повремено баца поглед на мене на плажи. Нисам томе претерано придавала значаја, јер и ја загледам жене у купаћим костимима – што због костима, што због тела.

Летовање је прошло брзо. Љуба и ја смо размениле бројеве телефона, како бисмо и у Београду могли повремено да се срећемо, сви "чопоративно". Некако се десило да у два наврата Небојша и Стефан нису могли да изађу на пиће и нас две смо престале да организујемо збирне седељке. Излазиле смо на кафу, у шопинг, на ручкове... Било ми је пријатније и лепше него са било којом другом пријатељицом.

Једне вечери ме је позвала код себе, да ми покаже слике са летовања. Тада ми је рекла да је професионални фотограф и да ме је зато онако посматрала на плажи. Питала ме је да јој позирам. Нага. Пристала сам, тек тако, несвесно. Све се одиграло тако брзо, да се сад ни не сећам целе вечери. Само детаља – ја нага, на столици, она фотографише, из овог угла, из оног угла, прилази, намешта ми косу, одлази, фотографише, прилази, говори ми да устанем, намешта ме... и не одлази. Спушта фотоапарат на сто и прилази ми још ближе.

Тај пољубац, наш први, памтићу заувек. Никад ништа лепше нисам осетила. И тако... Један пољубац, па други, трећи... додири.

Заједно смо више од годину дана. Небојша ни не сумња, јер се у нашем браку страст не стишава. Сматра да је добро што коначно имам пријатељицу са којом могу да се виђам и код куће, а не само по кафићима. Кад би само знао...

Размишљам месецима о томе шта би било кад би сазнао. Не знам како бих могла да бирам између њих двоје. Плашим се да ће се у једном трену цео мој живот распасти.