ПРИКАЗАО ЖИВОТ ГЕЈЕВА НА БРУТАЛАН НАЧИН: Режисер Патрик Чиха о свом филму "Браћа ноћи"

 У суботу, 10. децембра у 19 часова у оквиру осмог Мерлинка фестивала биће приказан аустријски документарац "Браћа ноћи“ у режији Патрика Чиха. Филм је премијерно приказан на овогодишњем Берлиналу, а добио је награду за најбољи документарни филм на Међународном филмском фестивалу у Куритиби – Бразил.

Редитељ Патрик Чиха представиће филм на Мерлинка фестивалу и одговарати на питања публике након пројекције. Он је рођен у Аустрији 1975. године, а тренутно живи у Паризу. Први кратки филм снимио је 2001. године, а његов први играни филм "Домаине“ из 2009. године премијерно је приказан на Biennalu у Венецији. Највећи успех доживео је с филмом "Boys Like Ус“ који је имао и биоскопску дистрибуцију.

Младићи који су главна тема филма "Браћа ноћи“ су хетеросексуалци, многи од њих су ожењени, али зарађују бављењем проституцијом у Бечу. Овде се о тој теми ретко прича и претпостављам да о томе не разговарају са својом породицом у Бугарској. Како си приступио тој табу зони?

Наишао сам на њих током истраживања за један други филм на тему хомосексуалности и имиграције. Једне вечери сам се нашао у једном бару за жиголе у Бечу, они су сви били ту и провео сам цело вече са њима. Веома брзо су разумели да ја нисам ни муштерија нити жиголо - био сам превише млад за прво, а превише стар за ово друго.

Одмах су ми се свидели, али у кинематографском смислу. Дуго у филмовима нисам видео таква тела, враголаст начин на који се крећу, играју, позирају, тумарају, и константно причају једни са другима. Подсећају ме на прелепе и непредвидиве ликове у филмовима Фасбиндера, Кополе и Пазолинија. За мене, тежња да се сними филм је базирана на људима. Желео сам да снимим те људе. Занимало их је шта ја то радим, али прошло је време док нису разумели шта је мени у ствари било битно. Када су видели да их ја поштујем, постепено су почели да ми верују. Са њима сам провео годину дана. Често смо излазили заједно, да бисмо се упознали и да бисмо створили једну атмосферу поверења, и како бих могао да им укажем шта тачно желим да радим са њима. Стављам акценат на то „са њима“. Нисам желео да направим филм о њима, хтео сам да то буде са њима.

Колико је велика њихова заједница у Бечу? Како би то описао?

Постојала су два бара (ноћна клуба) у Бечу у којима су се ови људи састајали. Један су затворили, убрзо након почетка нашег снимања, тако да је остао само један који је сваке вечери био пун. Тамо сам упознао прво Румуне, хтео сам да направим филм са њима, али су они постепено нестали. Тако је то у овој заједници. Мени није било лако да направим филм са људима који нису желели да ме чекају, којима нисам био потребан и који су нестајали.

Румуни су се стално жалили на Бугаре, посебно Роме из Бугарске, зато што су се због њих цене смањивале. На крају су остали само Бугари. То је једна брутална заједница, са групама налик на праве банде. Они су пријатељи, браћа или рођаци, и било их је превише за посао који се нудио. Када су нови и млади, могу имати доста успеха, али он веома брзо нестане.

Искористио си реч "бруталне“ када си описивао те банде. То је аспект који се одмах доводи у везу са њима, али мислим да се ни на један начин то није одразило у филму.

То је добар коментар. Ја сам такође приметио, када сам почео да уређујем филм, да недостаје тај осећај опасности који сам искусио када сам први пут изашао сам њима. Бруталност нестаје истог тренутка кад почнеш да снимаш. „Бруталност“ је јака реч, можда је боље рећи да су ми пренели осећај страха.

Био сам фасциниран њима, а у исто време су ме плашили, али на крају крајева, ове две ствари често иду заједно. Али нисам хтео да поново створим тај страх када сам почео са снимањем, то не би било фер према њима. Схватио сам током процеса снимања да сам у ствари правио филм о деци. Њихова бруталност у стварном животу је једним делом глума. Било ми је битно да прикажем људе и шта ценим, и зашто су ми интересантни. Када почнеш са снимањем постоји пријатељство и међусобно поверење. После годину дана заједничке сарадње, постали смо као браћа.

Твоји последњи филмови припадају категорији фикције. Да ли си овде наишао на питање да ли да приђеш теми на скроз фиктиван или на документарни начин? Како си развио ову хибридну форму?

Увек сам био сигуран да ће ово бити документарац, али сам у исто време био сигуран да постоји граница између документарца и играног филма. Тачна позиција ове границе остаје мистерија. Истог тренутка када се камера укључи, све постаје извештачено. Филм је једна вештачка форма. Браћа Дарден такође праве вештачке филмове. Када сам то схватио, осећао сам се доста слободније у свом послу. Та извештаченост је мој пут ка реалности, људима и њиховим осећањима.

Такође је битна чињеница да су барови у којима они раде веома слични оним баровима из Фасбиндеровог филма „Керел“: црвено светло, кич лампе, театрална атмосфера, бугарска музика са турском аромом. Ти барови су тако изван свог времена: отрцани, а у исто време гламурозни. Као да сте у одељку за филмске костиме или на позоришној сцени. Момци у кожним јакнама, са гелом у коси, причају као Марлон Брандо или мушкарци из Пазолинијевих филмова. Реалност такође може бити театрална. Ови момци углавном живе ноћу, а ноћ је свет вештачке светлости и илузије. Постављају се питања као што су: „Ко смо ми?“, „Који игру играмо?“, „Које улоге попримамо?“.