Монструозни злочин који је обележио живот Каје Миленковић из серије "Нобеловац": Након ужасне смрти, тело бачено у септичку јаму

Почетком септембра 1930. године, југословенском престоницом пронела се вест о нестанку сестре угледног и познатог београдског адвоката. 

Након две недеље узалудне потраге, полиција се, трагом дојаве, суочила са најмонструознијим злочином у својој историји. 

Мајка, брат и сестра жртве били су очајни, а осећај немоћи, беса и горчине није успела да им ублажи ни пресуда починиоцу – смртна казна јавним вешањем, која је тада по први пут извршена у Београду. 

Пуних 11 година касније, када су нацисти сравнили и окупирали Београд, у стан заувек ожалошћене породице у Призренској улици 7, уселио се као подстанар њихов дугогодишњи пријатељ, краљев дипломата и писац – Иво Андрић. 

Управо је у том стану написао своја највећа дела, а скоро две деценије блискости и суживота, као и удаљавања и коначног разлаза, протекле су у сенци још једне – жене које нема. 

Зверско убиство поменуто у серији "Нобеловац"

Зверско убиство Данице Дане Миленковић (38), сестре београдског адвоката Бране Миленковића, које је потресло међуратни Београд септембра 1930. поново се нашло у фокусу интересовања јавности, након што је поменуто у серији "Нобеловац", која се приказивала на јавном сервису. 

Серија прати живот великог писца у периоду од ослобођења и турбулентних послератних година, па све до Нобелове награде и коначно средине седамдесетих година и његових последњих пензионерских дана. 

Сценарио је базиран на обимној историјској грађи, сведочењима, дневницима, записима, због чега се чак и дијалози међу ликовима могу сматрати аутентичним. 

Чињенице да је Андрић немачку окупацију провео као подстанар у Београду, у стану свог предратног пријтеља, а у ком је остао чак 14 година након ослобођења, све до своје женидбе, махом је било познато поштоваоцима и познаваоцима лика и дела великог писца. 

Познато је и да је уочи женидбе и коначног напуштања подстанарских соба у Призренској 7, готово у потпуности прекинуо контакт са пријатељем и стандоавцем, адвокатом Браном Миленковићем, а посебно његовом млађом сестром Катарином. 

Однос Каје Миленковић и Иве Андрића

Каја, како су је из милоште звали, никако није успевала да опрости Андрићу што се након рата приклонио комунистичком режиму и издао своја грађанска уверења. 

Исту емоцију махом су према њему гајили и оно мало преосталих и преживелих представника грађанског Београда, док истовремено, ни нове власти нису у потпуности успевале да прогутају чињеницу што је Андрић био краљев дипломата и амбасадор у нацистичкој Немачкој у време избијања рата. 

Цинични и подругљиви коментари, непрекидно осуђивање, прекоравање и потенцирање на осећају разочарања и издаје, постали су неизбежан део непријатне комуникације између старих пријатеља, првенствено Каје и Андрића, а сестрино често неумесно претривање, Брана Миленковић је покушавао да оправда чудним понашањем које датира још од времена када им је убијена сестра. 

За разлику од готово свих Београђана који су били противници титоистичког режима, Миленковићи су остали у групи малобројних који нису били прогањани. 

Власти су неспорно утврдиле да су се и они, као и Андрић, за време окупације држали достојанствено и да ниједним потезом нису починили велеиздају. 

Чињеница пак, да се Андрић ставио на располагање "бољшевицима", како је Каја говорила, за разлику од њеног брата који је остао на дистанци, могао је да буде довољан узрок исконске нетрпељивости и њене неконтролисане потребе да му саспе у лице све што јој је у сваком тренутку било на души. 

Међутим, чињеница да је и сам Брана Миленковић повезивао убиство сестре са Кајиним понашањем, а да је Андрић својом надљуском смиреношћу упорно на све одговарао ћутањем и разумевањем, није искључено да је и сам веровао или можда знао, одакле потиче толики гнев. 

Околности зверског убиства Дане Миленковић

Зашто је годинама био усмерен и искаљиван искључиво на њему, питање је чији се одговор може крити у околностима убиства Дане Миленковић, у позно лето 1930. 

Кобна шетња у Топчидеру Када у предвечерје 5. септембра, Брана Миленковић није затекао сестру у породичном стану у Доситејевој улици број 16, где је требало да се нађу и оду на вечеру, одмах је наслутио да нешто није у реду. 

Лош предосећај интензивирала је чињеница што је Дана била срчани болесник, али и разговор са мајком Јеленом, која је казала да јој је чудно што се Дана није јавила кад је излазила из стана. 

У потпуном незнању је била и служавка, која такође није видела Дану када је изашла из стана, а породицу је посебно узнемирио Данин пас који је непрекидно цвилео. 

Друга сестра Каја је у том тренутку, као чланица "Кола српских сестара" била ван Београда, у Врњачкој бањи. 

Убрзо је пао мрак, и Миленковићи су се обратили полицији за помоћ. 

У потрагу су кренули и они сами, проверавајући болнице, мртвачнице и друге локације у Београду на којима је Дана могла да се нађе. 

Два дана касније, Брана се, уз благослов полиције, обратио медијима за помоћ, а већ трећег дана фотографија нестале Дане била је на свим насловним странама дневне штампе. 

Убрзо су почели да звоне телефони и стижу дојаве да су бројни грађани видели Дану на дан нестанка у Топчидерском парку, тврдећи да ју је све време прогонио неки неотесан жандарм. 

Полиција се одмах упутила у Топчидерски парк и започела претрагу, инспектори су обавили и саслушања свих жандарма који су били задужени за топчидерски рејон. 

Међутим, сви до једног су тврдили да Дану никада нису видели. 

Са друге стране, грађани који су сведочили да су видели жандарма који прогања жену, нису могли да га препознају јер је већ био мрак, па је траг завршио у слепој улици. 

Тек две недеље касније, полиција добија дојаву од једног жандарма, да му је колега, с којим патролира у Топчидерском парку, признао да је силовао и убио Дану, као и да је тело најпре бацио у Топчидерску реку, али је због ниског водостаја извукао и пренео до септичке јаме јавног клозета и бацио у фекалије.

Полиција је одмах кренула у акцију и ухапсила жандарма – Ђорђа Живаљевића, родом из околине Прокупља. 

Испоставиће се да су сведоци дали више него добар опис жандарма који је с Даном био у друштву, као насилног, напраситог, неотесаног, примитивног. 

Најстрашније је било то што је полиција могла да претпостави о коме је реч, будући да је раније имала бројне пријаве управо против Живаљевића и то махом од жена које су тврдиле да их је прогањао мислећи да су проституке. 

Како је могуће да одмах нису дошли до њега остало је непознато, а општем дилентатизму ту нажалост, није био крај. 

Дозивала узалуд да јој се помогне

Након што је из сенкрупа извучен леш несрећне жене, утврђено је да је најпре раздевичена и силована, а потом задављена и бачена у фекалије. 

Убица јој је из ташне украо сав новац, који је потом трошио на најскупља увозна одела у једној познатој продавници у данашњем Булевару краља Александра. 

Даљом истрагом је утврђено да је агонија несрећне Дане трајала сатима, а да је више пута својим вапајима и дозивима у помоћ успела да привуче пажњу пролазника. 

Међутим, нико није смео да реагује, због насилног, неотесаног дивљака у жандармској униформи који је свима претио. 

Испоставиће се да је Дана умало успела да се спасе и побегне у трамвај, али да ју је, наочиглед бројних путника, жандарм повукао назад. 

Када су га питали шта то ради, рекао је да је то његов посао и да они немају ништа с тим. 

Врхунац је било сведочење очевидаца који су казали да су чули дозивање у помоћ, испоставиће се истрагом, у тренутку након силовања, када је несрећна жена последњим атомима снаге због срчане аномалије, покушавала да се ишчупа из канџи силоватеља. 

Даљом истрагом утврђено је да је жандарм убица био једва описмењен и у свом завичају такође познат по спопадању, прогањању и нападању жена, као и да је оданде понео идеју и убеђење да се по парковима искључиво шетају проститутке, које у основи није умео да разликује од сређених грађанки и ћерки богатих родитеља. 

Утврђено је да је у потпуности био несвестан грађанског живота, неупућен у понашање, обичаје и начин живота ондашњих житеља престонице. 

Детаље истраге породица Миленковић је јако тешко прихватила, огорчена сазнањем да је Дана имала неколико прилика да се спасе од убице, али да се кобне вечери није нашао нико ко би се одважио да се супротстави насилном жандарму и спаси јој живот. 

Пред дивљаком су устукнули апсолутно сви и дозволили му да почини најгнуснији злочин. 

Последњи ударац задали су им мештани завичаја убице, који су суду, али и краљу, солидарисани чињеницом да је њихове горе лист, послали више захтева и молби за помиловање убице. 

Могуће поимање Каје Миленковић

Нема сумње да је Каја Миленковић, као и готово сви представници грађанског Београда, била добро упозната са чињеницом да су октобра 1944. заједно са истинским ослободиоцима, у Београд ушли и људи попут оних који су деценију и по раније, писали молбе за помиловање свог земљака и убице њене сестре. 

Упркос покушајима комунистичке власти да се сви "непопуларни догађаји" који су пратили ослобођење Београда, избришу из историјских уџбеника, исто нису успели и са сећањима и сведочењима бројних "жртава" и очевидаца. 

Ако је Каја Миленковић ослободиоце посмтрала кроз призму сопствене трауме, односно убицу своје сестре, како је могла да доживи Андрића и његов послератни ангажман с ослободиоцима? 

Само као једног од ондашњих бројних, устуклих сведока из Топчидерског парка. Није се она осећала изданом због политичких уверења, промене курса и прелетања – већ због смрти сестре. 

Гнев и цинизам који је из тога могао да настане, морао је бити непрекидан, трајан, вечан. Као и њено прекоравање великог писца. 

Чини се да је и Андрић то схватао. Зато се вероватно није ни супростављао. Већ првом приликом, после 14 година, повукао.