Умро напуштен и заборављен од свих: Да ли знате шта је записано на гробу творца првог српског устава?

Димитрије Давидовић био је једна од најзначајнијих фигура српске историје 19. века.

Оставио је дубок траг као родоначелник српског новинарства и писац првог српског устава. Његов неуморан рад и истрајност у борби за слободу изражавања и демократске вредности оставили су трајни печат на српску друштвену и политичку сцену.

Оснивање првих српских новина

Потрошивши миразе обе своје супруге, Давидовић се нашао у небраном грожђу. У сусрет му излази његов бечки пријатељ и сарадник, човек који је већ имао велики утицај код кнеза Милоша, али и у српском друштву и култури - Вук Стефановић Караџић. На његов позив прелази из Земуна у Београд и добија место у кнежевој канцеларији. 

Ово ће бити тек први корак у његовој каријери. Давидовићев најзначајнији допринос долази 1834. године када, уз подршку кнеза Милоша Обреновића, оснива "Новине Србске", први српски лист. Ове новине постају глас слободе и правде, промовишући идеје о слободи, једнакости и демократији. 

Издавање "Новина Србских" има значајан утицај на јавно мњење тог времена, отварајући простор за дискусију о кључним друштвеним питањима, те се залаже за модернизацију друштва и јачање српске државности.

Најопаснији човек у Србији

Након неколико година успешног издавања "Новина Србских", Димитрије Давидовић се суочава са својим првим случајем цензуре. Кнез Милош сматра да неки од чланака објављених у листу противрече његовим политичким интересима и одлучује да спроведе цензуру. 

Додатну тежину представљао је специфични однос владара и писара. Кнез је Давидовића често називао "својим Шврћом", али и "најопаснијим човеком у Србији", јер су његове идеје и ставови угрожавали устаљени поредак. 

Овај сукоб између Давидовића и кнеза Милоша доводи до одласка Димитрија Давидовића с места уредника новина, али храброст и истрајност овог великог борца за слободу изражавања омогућавају му да поврати своју улогу као глас народа. 

Писање првог српског устава

Димитрије Давидовић посвећује се писању првог српског устава. Учећи из искустава других земаља и инспирисан идејама просветитељства и француске револуције, Давидовић сматра да је устав основа за успостављање правде, једнакости и слободе. 

Његови напори резултирају доношењем устава 1835. године, који постаје темељ модерне српске државе. 

Како артисти често личе на своја дела, тако је и судбина Димитрије Давидовић била слична судбини његовог устава. 

Због противљења свих великих сила Европе, које су овај устав доживеле као опасну бакљу слободе, правни акт је укинут декретом Порте после само 3 недеље. 

Умире без игде икога

Скрхан овим развојем догађаја, Давидовић се потпуно повлачи из јавног живота, а болест коју је вукао још од детињства се распламсава. Умире сам без икога, у потпуној анонимности, 6. априла 1838. године у Смедереву. 

Иако је иза себе оставио изузетно наслеђе, ниједне новине, ниједан гласник, домаћи или страни, није пренео вест о његовој смрти. 

Сахрањен је по сопственој жељи на свом смедеревском имању, како нико не би знао где му је гроб. 

Временом је и ова жеља прекршена. Прво је пренесен у порту цркве на локалном гробљу, али је и то место убрзо заборављено. 

Тек неколико деценија касније, на иницијативу Бечке академије наука, гробница је нађена, а на њој и до данас стоји скроман натипс испод приказа мртвачке лобање - "Димитрије Давидовић, сав Србин".