ХЕРОИН И ОПИЈУМ ПРЕ РАТА - Ово су ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ по којима се снимила серија Сенке над Балканом!

У серији "Сенке над Балканом" пуковник Ђоловић (Никола Ђуричко) жали се инспектору Танасијевићу како нико више не памти велика дела из рата и херојство српског народа већ сви говоре о Краљевини СХС као земљи шверца и опијума. И заиста, историчар Владан Јовановић, који нам је био стручни консултант за серију, још 2013. написао је занимљив чланак насловљен "Рађање Балканске Колумбије".

Та одредница није никако претерана, јер о овој криминалној работи има доста материјала у фондовима Архива Југославије. Он је, захваљујући грађи која му је била доступна, рачунајући дошао до невероватног податка - произвођачи опијума у Повардарју између два светска рата задовољавали су 43% потражње легалне светске прерађивачке индустрије, док је каснија турско-југословенска кооперација покривала чак 80% светских потреба.

(18 ) ЖЕСТОКЕ СЦЕНЕ С*КСА: Српске глумице у невиђено добрим АКЦИЈАМА на ТВ екрану! (ФОТО)

Просто невероватно. А још невероватније звучи податак да је у кријумчарску мрежу била укључена и држава. Још од 1919. па све до почетка тридесетих, главни посредници у извозу македонског опијума били су конзулати Краљевине СХС у Марсељу, Паризу, Базелу, Лондону, Бостону и Чикагу. Купци су се обраћали њима директно како би избегли посредовање солунских Јевреја, конзулати би потом контактирали са Министарством трговине и индустрије а оно би онда ангажовало овлашћене извознике. Наравно, спрега извозника и политичара била је тесна, па би право на извоз добијао онај који би имао најбоље везе у политичком врху или "подмазао" где треба.

Диловање дроге био је заиста уносан посао, њиме су се бавили и власници скопске фабрике алкалоида Огњановићи. Током двадесетих шверцовали су опијум уместо шарпланинског качкаваља; а толико су разгранали бизнис да су их амерички званичници тридесетих година оптужили за нелегалну производњу и извоз хероина, претећи Југославији увођењем ембарга.

Где су ту "бели" Руси?

У својим критикама упућеним креативном тиму серије, господин Андреј Тарасјев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији, изричито је одбио наводе да су се руски емигранти бавили овим послом.

Не само да су то радили него су били врло успешни и имали веома добро разрађену мрежу.

Главни међу "белим" Русима за шверц опијума преко Београда био је хемијски инжењер Јосиф Раскин, у талу са извесним Михајлом Стамбуровским (становао у Стишкој 28), експертом за рударство, и Авчениковим - службеником архива Министарства здравља Краљевине СХС. Овај последњи је био задужен за фалсификовање дозвола за увоз и извоз дроге. Иначе, опијум и његови деривати кријумчарени су возом "Оријент експрес" на међународној линији Истанбул-Београд, а у исте сврхе коришћена је линија преко Келебије где је опијум пребациван у Мађарску.

Ипак, цела ова кријумчарска машинерија срушила се 1932. године када је полиција упала у стан Стамбуровског и извршила преметачину. Откривено је да су главни сарадници Раскина у Европи били Леон Голдштајн, у Паризу, и Михел Шнејерсон у Берлину. Раскин их је снабдевао дрогом на велико, а они су је растурали препродавцима на мало. Колико је посао цветао говори податак да је Раскин у једном тренутку тражио да му Стамбуровски преко својих веза и везица издејствује дозволу за увоз чак три тоне морфијума. Раскин је ухапшен 1932. године док је путовао од Софије ка Хамбургу и ту се открило да је његов "пословни пријатељ" био и перуански конзул Карлос Фернандез Бакула, фалсификатор чекова и лопов.

У Краљевини између два рата није било неке велике злоупотребе опијума, ипак је то била роба за странце и буржује коју није могао свако приуштити себи. Сељаци су додуше кували макове чауре и прокувану воду давали бебама да брже заспе.

Наравно, ни наши људи нису хтели да остану ван овог веома уносног бизниса. Они су се углавном бавили набавком опијума из Јужне Србије и његовом примитивном прерадом. За транспорт даље су се старали странци које полиција није успевала да идентификује. Тако се након пада Раскина и његове екипе на кријумчарској лествици успиње банда Данила Томасовића који је био толико успешан и продуктиван да су га 1937. године Американци означили као највећег кријумчара дроге у Југославији. Саветник америчке амбасаде у Паризу упозорио је југословенске власти да "радикално сузбију" кријумчарење дроге јер она у највећим случајевима завршава у САД. Међутим, ни у 1938. години ситуација се не мења, на заседању Сталне комисије за опојне дроге Београд се проглашава главним центром у коме се врши нелегална фабрикација опијата и одакле се они кријумчаре преко границе. Американци прете ембаргом и понављају да кримоси имају саучеснике "међу саобраћајним и другим државним органима".

Зато и није чудо што је држава хтела већу контролу над производњом и продајом опијума. Већ од 1933. постоји Југословенски завод за извоз опијума, а Привилеговано извозно акционарско друштво (фамозни ПРИЗАД) такође је формирао своје Опијумско одељење које је било смештено у Улици Адмирала Гепрата 85, шеф тог одељења био је Раја Туцаковић. Првог јануара 1932. ступа на снагу Закон о опојним дрогама којим је производња опијума ограничена на 17 срезова Вардарске бановине. Сировим опијумом на велико могу трговати и велетрговци, и то само уз дозволу (за коју знамо како се набављала), а трговином на мало само апотеке (приметили сте да је Алимпије Мирић кога игра Гордан Кичић власник ланца апотека у Београду?). За извоз опијума био је надлежан искључиво ПРИЗАД и нико други.

ГЛУМИЦА ОТКРИЛА: Бјелогрлић је користио досијее тајних служби да би направио "Сенке над Балканом"!

У Краљевини између два рата није било неке велике злоупотребе опијума, ипак је то била роба за странце и буржује коју није могао свако приуштити себи. Сељаци су додуше кували макове чауре и прокувану воду давали бебама да брже заспе. Кажу да је у неким селима ова пракса задржана и до дана данашњег. Гутале су се куглице сировог опијума док га је сиротиња користила као средство против болова. Чак и у Македонији где се производио највећи део сировог опијума скоро да није било злоупотребе ове дроге. Уместо њега, Македонци су радије пушили хашиш шверцован из Грчке и једну специфичну врсту марихуане која је у народу била позната као "асрар".

Остао је и запис како се пушио асрар, за шта је коришћена обична дуванска лула, понекад и наргила, када пушач повуче дим, он "онда осети близину слатког наркотика који дочарава вештачки рај. Затим пушач јако, целим плућима, повуче нефес, јер ниједан колут асраровог дима не сме да оде у штету... Лула се шета од једних до других уста". Најпознатији скопски дилер асрара био је Сичан Амет (у преводу: пацов). У Скопљу су се пушачи састајали да би заједно уживали у дроги, најчешће код занатлија који су у аванима млели кафу. Тако је остао и овај запис: "Ту је недавно један лекар из општинског санитета повратио свести четворицу опиомана који су рекли да им је неки старац дао асрар."

Колика је била производња опијума у Повардарју говори и процена београдске Сталне комисије за опојне дроге која бележи како је читава светска индустрија могла апсорбовати 250 тона сировог опијума, а да је само у Повардарју произвођено и до 70 тона. Статистике из тог времена кажу, на једног Кинеза је у просеку долазило 50 грама опијума, а на Европљанина тек четвртина грама. Опијум се пио, пушио, а неки су га уносили интравенозно јер су сматрали "да је то отменије и достојније беле расе".

ПРЕМИЈЕРА! Серија "Сенке над Балканом" Драгана Бјелогрлића окупила велику глумачку екипу

Када се све погледа из ове перспективе и узму у обзир архивски документи, историјска грађа и околности, није ни чудо што је Балкан имао надимак "Европска Колумбија". У нашој серији је њен Медељин село Буково у Македонији из ког операције води фиктивни лик Газда Киро.

Новцем од продаје дроге неко је финансирао своје скупе животне навике, држава је крпила рупе у буџету, а ВМРО је по узору на неке друге "револуционарне" групе финансирао своју "борбу".

Путеви дроге на Балкану и даље постоје, само што њима данас своју робу кријумчаре неки другачији и моћнији дилери. Тако је то овде на Балкану. Ништа се не мења, а опет ништа не остаје исто.

Једино стоји да је македонски опијум бољи од турског.