ЈАБУКА МОЈЕ МАЈКЕ
Дирљива прича
Кад смо се негдје тамо у првој половини осамдесетих прошлог вијека подијелили са два очева брата, нама је припала нова кућа, која је саграђена баш на мјесту гдје се налазила прва кућа коју су наши Марићи подигли кад су се ту доселили.
Шеменовци, сиромашно село испод Великог Виторога, на сјеверозападном дијелу Купрешке висоравни. Испод села је као длан равно Благајско поље, а изнад су кршевите и камените стране, обрасле листопадним растињем, у којем преовлађују лијеска, шипак и клека.
Око куће крајње оскудан пејзаж. Окућница са нешто мало ливаде и много камења. Ни једног дрвета. Неколико шипака, једна пасија лијеска и то је било то.
Промоција нове књиге прослављеног аутора Душана Микље „Градови као судбина“
Нови роман Оливере Јовановић Увек и само твоја осваја читаоце широм земље
Exitova тајна журка у Силосима окупила познате из музике, филма и моде
Навикнут на камењар, а ненавикнут на боље и другачије, нисам ни размишљао о томе колико нам је двориште пусто и једнолично. Али моја мајка Стана јесте.
Већ прве јесени послије диобе, једно вече кад се са кравама вратила са испаше на Виторогу, са собом је донијела малу смрчу. И посадила је између наше и куће стрица Јове. А онда је почела да доноси нова и нова стабла. Ређале су се смрче, борови, врбе и смрдљике.
Отац је сматрао да мајка ради беспотребан, залудан, посао.
- Мој јуначе, шта ће ти то. Само џабе садиш, садиш. И ништа. Краве и овце ће то ионако обрстити и изломити. Боље ти је сједи и одмори.
Али, мајка се није дала.
-Је си ли видио код Лазе Пуљизовића и других људи, како је љепше кад је дрвеће око куће. Биће ти драго кад косу у хладу могнеш поклепати.
Чак сам и ја једном засадио мали бор, који сам нашао док сам се, чувајући овце, верао по некој чуки у Ловрића долу. Истина, донио сам га тек три дана након што сам га ишчупао из камењара али, зачудо, примио се.
Не знам да ли стрина Десанка није хтијела да заостане за мојом мајком, својом јетрвом или се и у њој пробудила љубав према дрвећу, али и она је засадила двадесетак стабала око своје куће.
До рата, око наше двије куће, већ је изникао прави парк са тридесетак одраслих стабала, највише борова. У рату куће су нам изгорјеле. И помоћни објекти. Али је дрвеће, зачудо, преживјело.
Једино је страдала једна смрча која се налази изнад помоћне зграде. Али не од ватре већ од гелера из хрватске хаубице, челичне смрти која је долетјела из правца Купреса и одсјекла јој врх. Кад смо се вратили из избјеглиштва, највишу здраву грану смо савили, тако што смо јој врх окренули на горе, завезали је у том положају и временом она је преузела улогу одсјеченог врха. Данас је то већ велико дрво, на којем се кривина коју смо направили гелер и не примјећује од великих четинарских грана.
Кад сам једном из Београда дошао кући и узео косу да покосим двориште, мајка ме изненадила упозорењем да добро пазим да јој не покосим - јабуку.
- Мајко, какву сад јабуку?
- Донијела сам једну од кума Мире и посадила. Несвети те твој, немој случајно да би је закачио косом.
У разговор се умјешао и отац.
- Побогу брате, што радиш нешто што је мимо свијета?
- Ајде болан Зарија, гледај ти свој посао. Боље ти је иди поправи онај зид изнад амбара, него што мене грдиш. Неки дан крава прескочила и оборила неколико камења.
- Па јеси ли ти чула да је ико жив у Шеменовцима јабуке садио? И да му је родила.
- Ето, ова ће родити.
- Хоће кад ми заузмемо Сплит.
Наше село је на 1.100 метара надморске висине, окружено бројним планинским врховима, од којих неки сежу и преко двије хиљаде метара. У шуми изнад села рађају једино дивље крушке и дивље јабуке. Крушке су скроз мале, али врло укусне, посебно ако се купе са земље, кад мало одлеже у лишћу али јабуке не само што су ситне већ никад не сазрију и нису за јело, јер су превише киселе.
Године су пролазиле, јабука је порасла али није рађала. Мајка је за то кривила мене. Наиме, ја сам сваког прољећа, уочи Ђурђевдана, кад из Србије дођем кући да прославимо славу, сређивао наш мали парк у дворишту. И орезивао јабуку. Мајци то није било по вољи.
- Зато што је режеш неће да роди.
Ја сам јој објашњавао да воће треба да се орезује али сам, да је не бих растужио, орезивање вршио само овлаш, тек толико да се крошња не би превише ширила и сметала мањој смрчи која је расла крај ње.
Што је више старила, мајчина љубав за дрвеће које је посадила је слабило. За све осим за јабуку.
- Све ово треба посјећи. Сад од ових борова не могу с прозора да видим ко цестом испод села пролази. Ко да сам ћорава код очију. А кад стари и ја умремо наиће ће неки пожар, ватра ће захватити и ово дрвеће а онда ће и кућа изгорити.
- Неће мајко. И ако избије пожар, људи ће угасити.
- Е мој сине, моли се богу, ко ћа га гасити. Видиш да је село опустило. Је си видио како је на Хрбљини све изгорило.
Неколико година послије рата пространу висораван Хрбљину, која се на висини од око 1450 метара простире између Великог Виторога и Цинцара, захватио је пожар који је прогутао доста шуме и скоро све катуне. Изгорило је више од педесет кућа. Међу њима и наша кућа и штала, на Поповића укосу.
- Онда морамо да посјечемо и јабуку – примјећује отац.
- Свој ти посао. Јабуку ми не дирајте. Ако роди послије моје смрти немој да се главом шалите да ми, кад дођете да ме обиђете, једну не донесете на гроб.
Нисмо посјекли ни борове, ни јабуку. Остали су да чувају стражу поред наше сада већ остављене куће. Да јој олакшају самоћу. И својим шумором је подсјећају да око ње још има живота. И наде да ће јој неко врата отворити и бога назвати.
Мајка је умрла прије двије године. Овог љета разболио се и отац. Због тешке повреде кичме нисам могао да га посјетим али комшије кажу да ништа није указивало на то да му се ближи крај. Иако је имао деведесет и четири године, био је виталан, брзо ходао, сваког дана ишао код комшије Шпире на кафу и ракију. Који дан послије Петровдана је са тавана скинуо косу, поклепао је и покосио двориште. А онда га је спопала нека инфекција.
Кад сам се опоравио толико да могу да путујем, кренуо сам у завичај. Оца сам затекао болесног, изнуреног. Једва да је нешто јео а вода у плућима га је гушила. Више је спавао сједећи него лежећи.
Држао се мушки, вјеровао да ће се извући али како се борба са болешћу продужавала тако је и он све чешће почео да прича о смрти.
Једно јутро, кад сам у шпорету наложио ватру, позва ме да сједнем крај њега.
- Ја не знам да сте се ти и Мићо икад посвађали?
- Нисмо стари. И нећемо. Браћа смо.
- То ми је највећа жеља, да сте у слози. И кад умрем опремите ме исто као матер. Све да буде исто. Само нека ми још унуци Милош и Марко носе барјаке испред спровода. Народну ношњу што је стара скупила дадни Наташи и Јелени. Шуму гледај да продаш, али недај да сјеку младице. Оне ћу шуму поново подгојити. Можда би ове борове што су кућу надвисили могао посјећи, зовни Рељу да ти помогне. Јер, ако их вјетар обори на кров поломиће га. Само кад их рушите пазите да не поломите јабуку што је стара посадила.
Онако, успут, приметих да она "никад не роди".
- Ове године је родила. Не може боље.
Већ је било прошло неколико дана како сам дошао у село али јабуку, мада се налази испод прозора спаваће собе, нисам загледао.
У невјерици погледам кроз прозор. Гране се окитиле јабукама.
- Кад ми буде мало боље, требали би старој на гроб однијети. Да јој испунимо жељу.
Није било суђено. Тог дана очево стање се погоршало па смо га пребацили у болницу. Из болнице на неколико дана назад кући, па кад ми се учинило да ће моћи издржати дуг пут, код мене у Србију. Мјесец дана касније отац је умро. У наше Шеменовце се вратио у мртвачком сандуку.
Јуче, два дана након сахране, кад су сви отишли својим путем, сетио сам се јабуке.
Трава испод стабла црвенила се од здравих и укусних плодова. Накупио сам двије канте.
Дио ћу оставити у кући, дио дати комшијама а дио понијети у Србију, да помијешам са осталим воћем. Па кад будем пио ракију да знам да у њој и моја мајка имао удио. Да ми замирише завичајем и очевином. Еј, колико би се она обрадовала да ово види. А можда и види.
Јутрос сам одабрао двије најљепше јабуке и однио их на мајчин и очев гроб.
И као да сам чуо гдје му прекорно говори.
- Ето, ти мени ништа не верујеш. Јесам ли ти рекла да ће родити?
