Преживела је удар грома, а напамет зна бројеве телефона целог села: Бака Миливојки је цео живот у стиху песми! Хероина са Златибора инспирацију пронашла у свакодневним мукама

Док хладан север хуче златиборским брдима и љуља младе борове гране, на Кићановом брду, како га од давнина мештани зову, шесдесетшестогодишња Миливојка на подне намирује стоку, лаганим кораком, као да јој је тридесета.

Већ годинама уназад, на путу од штале до куће, настају њени стихови које поред папира, у шали каже, записује и у глави. Сваку песму коју је написала зна у свако доба, а сваки стих има своју вредност.

"Шесдесет седму ја годину газим,
даноноћно стоку обилазим.
Па се сада ја у Владу спремам,
да их питам што премије немам", почиње Миливојка.

Њена највећа инспирација је стока, овце, јагњад, краве, телад, јер са њима проводи највише времена. Прву песму је написала 2012. године, када јој је чопор вукова заклао овцу "жуту" коју је највише волела. Читав догађај је преточила у стихове, које је хтела да посаље у облику писма у Владу Србије, али није, јер није знала коме да се обрати. Тешко је старици, са стоком се "сродила", па јој било који губитак краве или овце тешко пада.

"...Далеко беше апотека,
да донесем овци лека.
она ми је била, као бела свила,
и најлепса у овцама била.
Али лукаве звери бише, 
па ми жуту уништише", тужно говори планинка.

Жеља јој да објави збирку песама

Миливојки је и обичан разговор у десетерцу, а сваки њен стих има своју поруку, значење и вредност. Жеља јој је, каже, да некада објави збирку песама у којој ће објединити своја дела, како би њена поезија стигла до већег броја читалаца. Песме су јој записане у свескама, које она готово и да не отвара, јер сваки стих зна напамет. Инспирацију највише добија док ради око стоке, у њиви, а стихове накнадно записује кад уђе у кућу увече док вари (кува) млеко.

- Ономад сам у Чајетини једном човеку говорила песме, кад он вели, "по Богу Миливојка, шта ће теби краве кад овако писеш, иди у свет овим се бави". Ех, ја му кажем, да сам млађа па да размишљам о томе, али сад је већ касно  - прича Миља и присећа се одавно написаног стиха:

"Да је тата школовао мене,
ја би давно завршила права,
не би сада била у штали код крава".

Иако је завршила само осам разреда, без пуно видика и могућности за изражај, говори да јој недостаје образовање, јер би на свом путу успеха сигурно далеко догурала. Када је она похађала школу времена су била тешка, синови су обично ишли на школовање, а ћерке, прича, спремале за удају. Сада жали што се није школовала, већ радни век провела у златиборским врлетима.

"Стоку имам то је моја плата,
ништа друго немам од заната"!

На Кићановом брду у подножју Торника, смештене су четири куће у којима данас живе четири удовице. У једној Миливојка, у другој њена јетрва Вида, док у остале две куће живе њихове две комшинице. Њих четири усамљене старице свакодневно кафенишу и кроз разговор лече самоћу, која им је свима слаба тачка. Некада је село било живо, а данас на овом брду
њих четири радују се доласку деце из оближњих градова.

Миливојка самоћу лечи стиховима

- Дању се са стоком највише разговарам, доживљавам их као људе, а у дугим ноћима самоћу лечим стиховима - додаје Миливојка.

У штали има четири краве, 16 оваца, кокошке и верног пса који чува кућу. Каже да је рад испуњава и да би имала снаге и да гаји десет крава. Иако гази седму деценију, пуна је снаге и воље за животом, али и одличан пример данашњим млађим генерацијама. Истиче да ради од јутра до сутра и да су јој рад и стихови утеха у самоћи. Један син јој живи у Чајетини, други у Ужицу, а сваки слободан тренутак користе да дођу код мајке у село.

Колико је Миливојка јака и храбра жена доказује чињеница да је преживела удар грома док је на тавану штале шишала овце. Хтели су да је закопају у земљу до главе, да земља извуче струју, али се Миља није "дала", већ устала као брави борац. Присећа се догађаја када је њу у штали код крава, јако заболела глава и због једног капилара била на лечењу. У санитету на путу до болнице, смишљала је нове стихове, где је одушевила здраствене раднике својом поезијом.

Ова паметна старица издваја се по томе што зна бројеве мобилног телефона целог села на памет, а село Јабланица је једно од већих у златиборском крају. Млечни производи из њеног млекара освојили су срца туристима, који су њени редовни купци. Производи сир и кајмак, а део млека предаје и у млекару, али је брине жашто када јој закасни премија, ове године, каже, била је на време.

"Ускоро ће цича зима,
доста Миља стоке има.
Писала би писмо премијерци Ани,
што ми премија не стиже од лани"!

Живописни стихови баба Миливојке никога не остављају равнодушним, а многе враћају пореклу и корену. Ако Бог да и здравље послужи ову ведру старицу да угледа корице своје књиге, то ће за њу бити прави успех, али и успех свих сељака и људи који се баве пољопривредом.

И док снег током зиме веје на овом златиборском брду, Миља пронађе времена да све што је смислила током лета пренесе на папир.

Аутор: Боривоје Илић