СЛАТКЕ БОЈЕ МОГА ЗАВИЧАЈА: Године пролазе, а ја као да сам јуче славила Божић на Косову
Мир Божији, Христос се роди!
Прошло је тачно 16. година од последњег Божића који смо прославили, моја породица и ја, на Косову. У малом селу Црквена Водица које се налази недалеко од општине Обилић, града Милоша Обилића, нашег јунака и хероја. Тако су ме и учили, од малена, иако нисам била неки завидан ученик у основној школи, али као што знамо традиција, празници и домовина се чувају, бране и воле само тако што памтиш, чуваш у срцу и поштујеш оно што ти се у наслеђе оставља.
УРНЕБЕСНЕ СРПСКЕ БОЖИЋНЕ ЧЕСТИТКЕ: Док се мучиш са посним ослићем, нешто лепо миришеш носићем
НЕКИ ОБИЧАЈИ СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ НИТИ БЛЕДЕ: Лика - место у којем на Божић поново засветли искра живота
"КОЛИКО ВАРНИЦА ТОЛИКО ПАРИЦА, СРЕЋИЦА, А НАЈВИШЕ ЗДРАВЉА" Испред Храма Светог Саве упаљен бадњак
Тог Божића 2005. године нисам ни слутила да ћу већ следеће године исти овај празник провести у новом граду, под новим условима, у стану, а да ћу само неколико година после тога и писати о томе и препричавати како смо славили, какви су нам обичаји били и како смо се проводили. Све што сам старија, сећања ми остају као у некој магли, сем битних момената, мени, са седам година занимљивим.
Божић, устајемо, напољу "дебели" минус, сећам се снега и нашег великог дворишта које иде у дужину више него у ширину, и никад ми није било јасно зашто баш тако, али је било покривено снегом који је шкрипео под ногама, био је мраз, тмурно, а бело. Чаробно кад се сетим сад, наспрам онога што имамо данас, кишу, мало блата, али смо некако и са тим срећни.
Баба, стрина и мајка већ су спремиле Божићни колач, свака је додала по неки украс ручно прављен од теста, и птичицу, и коњска кола, и бебе, да нам буде порода у кући, и кућета и мачета и свих симбола који значе мир, срећу, здравље и благостање у кући.
Сестре и ја, мале, све једна другој до увета, окрећемо се око њихових ногу, а оне нам дају да и ми мало направимо неки симбол за колач, а и да што пре одемо из кухиње, да им се "не мувамо око ногу".
Тата и чика су још јуче поранили и отишли по Бадњак, спазила сам ја те године да су понели домаћу ракију и лопту, шта ли ће им лопта сазнала сам тек када су дошли кући и рекли ми да су, по традицији, са свим рођацима и комшијама из села играли фудбал. Фудбал по снегу, уз ракију, звучало ми је и тада и сада, мада сам девојка, јако занимљиво. Замишљала сам како је заправо добар провод ићи у шуму по Бадњак са рођацима и првим комшијама.
Сећам се да смо и тада, као и данас, на Бадње вече све морали да пробамо од хране која је била на столу. А ми, деца као деца, од свега "чапнемо" по мало, и једва чекамо да сви заврше вечеру да би нам мајка пекла и љуштила кестење. Још се сећам тих кестења, и мислим да ми више ниједан кестен неће имати укус као тај, те године. Баба га је пекла на шпорету на дрва, а мајка љуштила. Нас три, не зна се која ће прва, али свака стрпљиво чека свој ред. Нису нам бранили ни да останемо будне до касно у ноћ и гледамо телевизијски програм са њима, баш нам нису бранили, ниједан Божић.
Савлада нас умор и узбуђење, трудимо се ми да останемо буде, али пада глава сама. Тада нас мајка, из топле дневне собе води на спрат, хладан, нисмо никада завршили то проклето грејање кроз целу кућу због рата, али нам је свако вече пунила пластичне флаше вруће воде и стављала нам под ноге, да се брже загрејемо и лакше успавамо, тако је било и за Бадње веће. И док смо трепнуле, већ се чују гласови кроз кућу, лупкају степенице.
Пола три ујутру је, сећам се, ето нама полазника са гранчицом, ми то зовемо "шунком" Бадњег дрвета на вратима, лупа, звони, буди нас и доноси лепе вести.
Стигао је Божић, чујем "Христос се роди" и већ ме хвата паника да ћу рећи "Христос Васкрсе". Ја сам од оних којима се то увек деси. Тата и стриц већ спремно чекају полазника, радују му се, широким осмехом долазе до шпорета где полазник мало упали гранчицу бадњака да нам година буде напредна, и изговара Божићну песмицу од које ја и дан данас знам само, "Колико варница, толико парица и у кући мушка дечица". Потом га огрну ћебетом, да нам се полазник угреје, много је "путовао" по снегу, ветру и хладноћи да нам донесе радосне вести, мора се утоплити, а на кревету, где ће сести, стављају јастук, да њему буде удобно како би и нама година била добра, а баба му доноси вунене чарапе, ручно плетене које му касније и поклања. Сваке године другачија боја, ведра и радосна, другачији дезен. Плете она и дан данас, учила је и мене, али ја сам се некако само дивила томе, нисам била вешта никада као она.
Мајка и стрина су нас већ пробудиле, облаче нас, увек у исте ствари различитих боја, све три, праве нам исте фризуре, а баба у позадини шапуће да чим уђемо у дневну собу, поздравимо се и кажемо "Христос се роди". Говори нам да се лепо поздравимо, узмемо по реду шта треба, да се "омрсимо" и сачекамо да стриц, тата и полазник седну за сто, па тек онда нас три. Тако смо и радиле.
На столу је већ постављена храна, све свеже и све лепо сервирано као у неком ресторану и две битне тацнице. У једној месо од "врапца" кога су тата и стриц уловили и испекли, мада смо сви знали да је обично печење, јеле смо као да је стварно другачијег укуса и мириса, као да је стварно птичије, а у другој тацници, соли, обичан бели шећер и мноштво шећера у боји. Тај сећер зове се "нишадор". Шећер разних боја, жуте, плаве, црвене, зелене... Сећам се само да смо зелени грицкали да нас не би болело грло и да би били здрави као дрен целе године. Поред тога, било је и Божићно дрво и вино.
Једна по једна, све у исто обучене, са истим фризурама, прекрстимо се, и од свега узмемо по мало, пољубимо дрво и честитамо Божић. Прво стрицу, који је домаћин, па оцу, мами, стрини, баби и међусобно једна другој.
Цео тај дан, само се једе, пије и смеје и полази у комшилук. Обично је полазница била моја најстарија сестра. Али млађа и ја смо се увек "шлепале" уз њу. Никад нисам видела моје укућане да су на Божић тужни, нервозни или љути. Радујемо се, певамо Божићне песме, зовемо породицу и пријатеље да честитамо Божић уз лепе жеље и питањем, "Христос се роди, има ли зиме, пијете ли шта?".
Тако је и дан данас, у другом месту, у Србији, у стану, али са истим обичајима, и традицијом. Памтимо и поштујемо, сада у већем броју, следеће године, даће Бог у још већем. Тата сваке године показује и преноси мом млађем брату све обичаје, по реду, како и шта треба, а он памти. Или се бар надам да памти. Сигурно је да је једно најбитније, а то је да смо заједно, да се волимо, и да нико од нас Божић на Косову заборавити неће.
Мир Божији, Христос се роди!
