ТРОСТРУКИ ЈУБИЛЕЈ У СПЦ: Велике ствари су се десиле на данашњи датум, а за све је заслужан владика Николај
Српска православна црква данас слави Светог Николаја Жичког и Охридског
Ове године је троструки јубилеј Светог владике Николаја – 145 година од његовог рођења, 65 година од упокојења и 30 година од преноса његових моштију из САД у родни Лелић код Ваљева.
ЦРКВА СЕ УСАГЛАСИЛА, ЧЕКА СЕ ПОДГОРИЦА: Јоаникије објаснио шта се дешава са уговором Владе и СПЦ
СТАЈУ НА "ЛУДИ КАМЕН" У ДЕВЕТОЈ ДЕЦЕНИЈИ: Најстарији младожења и млада у позним годинама ступили у ПРВИ БРАК
"ЧУЛЕ СУ СЕ ПОРУКЕ МРЖЊЕ, ПОЗИВИ НА НАСИЉЕ" Инцидент у Борову на Ускрс показао је лице ЈЕЗИВЕ УСТАШКЕ ПРОШЛОСТИ
Свети владика Николај (световно Никола Велимировић; 4. јануар 1881. Лелић - 18. март 1956. Либертвил) био је епископ жички и охридски, један од најистакнутијих теолога и беседника СПЦ, отуда називан “Српски Златоусти”, канонизован је као Свети владика Николај Охридски и Жички на пролећном заседању Светог архијерејског сабора у мају 2003. године.
Мошти владике Николаја три деценије почивају у његовој задужбини у Лелићу
Његове мошти из цркве СПЦ у Либертвилу у САД стигле су у Београд 3. маја 1991. године, а потом су, пролазећи кроз места у Србији у којима је службовао, као што су манастири Жича и Љубостиња, 12. маја стигле у родни Лелић, где су похрањене у крипти манастирске цркве која је његова задужбина.
Тог дана пре 30 година, на светој литургији коју је у Лелићу служио тадашњи патријарх Павле са свим архијерејима СПЦ, многобројним свештенством и монаштвом, окупило се преко 30.000 људи, а били су присутни многобројни представници политичког, јавног и културног живота. Одржана је тим поводом и духовна академија на којој су говорили Матија Бећковић, Никола Милошевић, Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Вук Драшковић, Милан Комненић, Данко Поповић и други.
Сећајући се на који начин су мошти владике Николаја стигле у Србију, пре десет година је епископ шабачко-ваљевски Лаврентије управо за “Блиц” испричао следећу исповест:
– Стално сам размишљао како да мошти Николајеве пребацимо у земљу, и то нисам ни крио. И у тадашњој власти је било људи који су знали величину владике Николаја, и пре двадесет година, када је коминизам почео да попушта, зовну ме тадашња два висока функционера и кажу ми: “Владико, гледајте да се некако посмртни остаци Николаја пребаце у отаџбину, али немојте рећи да смо вам ми рекли”. Посаветују ме да се обратим Савезној скупштини, и ја тако и урадим. Одем у одељење за пренос посмртних остатака.
Света литургија биће служена у порти манастира Лелић
– Службеница ми рече да од тога нема ништа, Скупштина о томе неће одлучивати, али видећи ме ваљда разочараног додаде: “Постоји још једно рискантно решење”, вели она, “нађите неког од његове најближе родбине, нека он упути захтев, и напишите Никола Велимировић уместо Николај, можда се неће сетити о коме се ради”. Ја тако и урадим. Кренем да тражим и нађем владикиног синовца Тиосава. Испричам му о чему се ради, и он пристане да пробамо, па шта буде. Напишемо захтев за пренос моштију Николе Велимировића, Тиосав потпише и предамо га на писарници. Чекали смо са нестрпљењем хоће ли се ко досетити о чему се ради. Није било страха, већ бојазни да нећемо успети. Напокон стигне одговор у коме се каже да је Тиосаву дозвољено да у земљу пренесе мошти свог стрица Николе Велимировића. Одмах све организујемо и напокон авион са Николајевим моштима слети на београдски аеродром. Тек ту је власт открила о коме се ради, настаде пометња, али било је све касно. Јавност је већ била обавештена и повратка није било. Одатле су мошти пренете у цркву Светог Саве, па седам дана у Жичу и на крају у родни Лелић – открио је тада епископ Лаврентије, који је и данас, након смрти владике Милутина, администратор епархије шабачко-ваљевске.
У манастиру Лелић, задужбини Светог владике Николаја, данас ће бити служена света литургија и то на новоизграђеном олтару у манастирској порти.
- Празник Светог владике Николаја сваке године пада у дане празновања Васкрса или у светлу недељу, а он је цео живот беседио о Васкрсењу Христовом, његов тропар почиње са „златоусти проповедниче Васкрслог Христа“ и заиста није случајно да се он слави у најрадосније дане – каже игуман манастира Лелић Георгије.
Задужбину владике Николаја походи велики број ходочасника из иностранства
Како каже, ваљевски крај је благодаран јер има два светитеља СПЦ, „као два стуба православља“, која су рођена или су службовала у Лелићу и оближњем манастиру Ћелије – владику Николаја и оца Јустина Поповића.
- Тек када нам дођу гости из других православних земаља, Руси, Грци, Румуни или Бугари, ми тек онда видимо коју тежину имају ови светитељи јер кажу да су прешли хиљаде километара да се поклоне моштима, а њихови свештеници говоре да у њиховим црквама нема недељне литургије да они не помињу и да потка није дело Николајево и Јустиново – закључује игуман задужбине Светог владике Николаја.
