Вапаји српске мајке КИДАЈУ ДУШУ: Трудној Марији муж умро на рукама, а онда су јој рекли да је и ДЕТЕ МРТВО

Марија је тада била у седмом месецу трудноће и иако је била тешко повређена успела је да одржи трудноћу и 17. јуна роди ћерку Анђелку. 

Зашто је мало село Мердаре уочи Васкрса 1999. године засуто контејнерима касетних бомби? Зашто су томахавцима гађане куће, кад у овом крају не постоји ни један војни објекат? На ова питања Марија никада неће добити одговор а само сећање на тај дан за њу представља право мучење.

СПРЕМИТЕ СЕ: Ако сте кренули у овом правцу Србије, чека вас ПАКАО

 - Наша кућа се налазила на самој, како се сада каже, административној линији. Те вечери смо легли раније како би сутрадан поранили да дочекамо Васкрс. Мало пре поноћи зачули смо неку тутњаву и схватили да је у близини пала бомба. Скочили смо из кревета и сишли у подрум. Седели смо у тишини са зебњом, док је око нас све тутњало од, како сам касније сазнала, касетних бомби. Тада је грунуло. Кад сам се освестила схватила сам да је бомба (томахавк) директно погодила нашу кућу и да смо затрпани. Као у сну чула сам мужа како ме дозива. Видела сам га затрпаног подрумским камењен и гредама. Поред њега лежала је Бојана- присећа се страшног догађаја Марија.

УМЕСТО КРСТА - ЦРНЕ ПЛОЧЕ! Срби ДЕЦЕНИЈАМА МАСОВНО подижу ПОГРЕШНЕ надгробне споменике! ШОК ИСТИНА!

Страшну експлозију чули су Маријини родитељи и брат, чија је кућа у близини. Дотрчали су и из потпуно срушене куће прво извукли Бојану, која је већ била мртва, и дали је Маријиној мајци. Отац Саво и брат Мирко су голим рукама откопали Марију и Божину. Под кишом касетних бомби однели су их на пут испод надвожњака, како би колико-толико био заштићени од бомби.

-Питала сам где је Бојана а они су ми рекли да су је однели код моје мајке. Божин је био непокретан али још жив. Целу ноћ смо провели испод надвожњака, док није свануло и престало бомбардовање. Тада сам приметила да мој муж више не дише. “Умро је”, завапила сам а моји су ми тада рекли да ми је и ћерка мртва - присећа се Марија и додаје да се после тога мало чега сећа. 

Тешку повређену Марију пребацили у Куршумлију, па у болницу у Прокупљу. Дуго се лечила, остали су бројни ожиљци по целом телу али, како каже, највећи и најтежи на души.

ОЦИЛА у Ирској и Немачкој!? ОТКРИВЕНА ТАЈНА! Ево да ли Срби заиста имају везе са тим

Десет година није отишла на место трагедије

Марија данас живи у новој кући у Мердару коју јој је изградила држава одмах после бомбардовања. Добила је и посао у месној канцеларији.

- Кућа у којој смо живели више не постоји. Пуних десет година нисам могла да одем да запалим свећу. Нисам имала снаге. Сада идем редовно сваког Ускрса. Запалим свећу и исплачем се. Године су прошле али бол није, и неће никад - прича Марија.