Весну зна цела Србија, али не и њену причу: Са само четири године и Срећком у крилу прошла је кроз ратни вртлог "Олује"
Весна није заборавила тај болан четврти август!
Девојчица која је проживела вртлог ратног вихора, а сада веома успешна млада жена Весна Марковић (29), за наш портал испричала је кроз какав је тежак пут прошла приликом злочиначке акције "Олуја" која је званично трајала четири дана и која се завршила падом Републике Српске Крајине.
ВИХОР ЗЛОЧИНАЧКЕ "ОЛУЈЕ" ДУВА 25. ПУТ: Сећање на жртве НАЈВЕЋЕГ ПОГРОМА у модерној историји никада неће избледети
Након 25 година, освануће још један ДАН ТУГЕ И СЕЋАЊА: "Олуја" и даље оставља НЕРЕШЕНА ПИТАЊА
У ОСТРОГУ ПОМЕН ЖРТВАМА "ОЛУЈЕ": Сећање на невино страдале Србе у етничком чишћењу Хрвата
Иако је имала само непуне четири године, она добро памти када је остала без свог меде Срећка, памти приколицу и колону...Данас живи у Београду, али није заборавила бол и тренутак када је напустила родно место, град Глину у којем је како је истакла, страдало највише Срба.
- С обзиром да сам ја имала четири године када се "Олуја" догодила, сећам се само те ноћи. Кажу да постоји правило које потврђује изузетак, за мене је то управо "Олуја". Сећам се момента када ме бака буди, када ме износи из кревета и када седамо у приколицу. Плакала сам све време и држала свог меду Срећка, играчку са којом сам спавала, коју сам касније изгубила. На моје питање где ћемо, она ми је одговорила "Идемо ту мало...", Наравно, "ту мало" је било 12 дана касније Србија, непознато место, непознати људи и за једно дете је све што се догађало за тих 12 дана пута управо то - правило које потврђује изузетак, јер деца своја прва памћења бележе од три и по године - испричала нам је Весна.
Од самог рођења, почетак рата је пратио њено детињство и њен период одрастања. Као дете, мајка ју је напустила током ратног периода, али су о њој бринули бака и дека којима је и дан данас захвална што су од ње направили особу у коју је стасала. Ипак, поред меде Срећка који се негде загубио, постоји много емотивније сећање које и дан данас памти - тренутак када свог оца Васу, јаког човека, види како се слама од суза и бола.
- Рођена сам у новембру, 1991. године у Глини, граду у којем је највише Срба страдало. Једна ствар која ми је обележила тај период јесте та да је моју мајку и мене отац из болнице у којој сам се родила одвезао ратним камионом, на своме крилу, заједно са наоружањем којим нас је штитио. Одрастала сам са баком и деком јер је отац био на ратишту, "на положају", тако су говорили. Долазио је изузетно ретко кући, мене је бака одгајала будући да ме је мајка 1993. године оставила током ратног периода. Многа јача су сећања она која се дешавају касније и много јаче емоције када деца тих година доживљавају управо оно што се мени догодило. Оца, који је био мој ослонац, мој стуб храбрости, гледала сам онако високог два метра, како се од бола и суза слама и који од плакања не може доћи к себи када је 2010. године први пут после петнаест година поново крочио у двориште у ком је рођен, проходао, одрастао, провео пола свог живота.То је оно што је мени оставило најјачи утисак, ево и данас, 25 година након "Олује" - емотивно се присетила Весна.
Требало је објаснити уплашеном детету од непуне четири године шта се дешава, а њој су родитељи читаву ситуацију у том моменту представили као да су се неке чике "поиграле", те да то све мора да се догоди, и дегодио се - прогон Срба.
- За Хрватску не могу рећи да је моја домовина, то је земља у којој сам ја рођена и земља коју ја радо посећујем како бих посетила своје село, своју имовину, град у којем сам проходала, где ме је дека љуљао испод ораха. Мој дека је преминуо тачно 4. августа 1997. године - на сам дан Олује. Такође, на сам дан Олује рођена је жена која је "жена мог живота" - моја бака. Тај четврти август је за моју породицу и мене дан туге, више него дан среће. Оно што мене везује за ту Хрватску јесте оно што још увек поседујемо тамо као имање, део који је остао од плодова рада и труда мојих најмилијих. Везују ме и пријатељи које имам тамо, као и део фамилије који је тамо и постао. Моја домовина је Србија, као што ће то бити и домовина моје деце.
Весна нам је открила и какав однос одржава са људима који тамо живе, а са којима је остала у контакту. Истакла је да дан "Олује" дочекује са пријатељима из читавог региона, који се саосећају са прошлошћу нашег народа који су били прогнани са територије бивше Републике Српске Крајине.
- Пријатељи које имам у Хрватској су Хрвати по националности, имам доста пријатеља и муслиманске вероисповести. Оно што је интересантно јесте да у последње две године ја четврти август дочекујем уз људе из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Македоније и то су моји пријатељи, тако се и опходимо једни према другима. То је регионална "школа позитиве". Ми немамо однос према томе као однос према ратном вихору. Ја сада након 25 година доживљавам то на начин да је свако бранио оно што је мислио да је у том тренутку требало да брани. Неко породицу, неко огњиште и имање, неко своју домовину. Нажалост, оне које можемо обележити као кривце за то што се догодило су сада пеминули и мислим да ми треба да гледамо у будућност, да се не осврћемо на та дешавања. Након 25 година то свако може анализирати на свој начин и на основу нечијих сећања и тумачења - објаснила нам је Весна и додала да је свом силом уз наш народ који се тренутно налази на територији бивше Републике Српске Крајине.
- Не могу имати однос према животу у Хрватској јер тамо не живим. Ми који смо дошли овде изборили смо се за себе, тако и људи који су тамо, а можда се осећају угрожено на било који начин, морају да се изборе за себе. Једини начин на који ја могу помоћи нашим људима, јесте да кажем да ћу се увек сећати и да ћу сваки пут када дођем у ту Хрватску односно у бившу Републику Српску Крајину када ми се отвори могућност да им помогнем, ја ћу бити ту. На било који начин, помоћи ћу - истакла је Весна за наш портал.
Како је за наш портал објаснила Весна, сматра да треба живети са својим комшијама, на првом месту. Најлакше је веровати некоме ко живи са нама и ко са нама дели кафу или ручак. Треба стећи поверење у првог комшију, небитно које је националности и вере, јер су и комшије те особе које са нама проживљавају све. То је њена порука и за Србе и за Хрвате, Бошњаке...како год да их у овом тренутку назовемо. То је њена порука за читав регион.
Такође, доживљавала је и бројна непријатна искуства након прогона. Али као најнепријатније је свакако издвојила термин који ју је болео када год би га чула - "избеглица".
- Доживљавала сам бројна непријатна искуства. Најнепријатније што можете доживети јесте да вас неко назове "избеглицом". Шта значи избеглица? Нико од нас не жели да то буде. Нико од нас не жели да одрасте мимо своје куће и огњишта, и мимо најближих. У читавој овој ситуацији смо били растргнути од својих најближих, од места где нам се налазе браћа, тетке, сестре...Када вам неко каже да сте "избеглица" то вас дубље повреди. Ја имам обичај у тренутку љутње да кажем "Не желим ти да будеш ни сат времена избеглица" - то значи да не желим никоме ни сат времена да не зна где ће и када мора изаћи из своје куће. То је најболније. Нажалост и данас се сусрећемо са тим изразима, и драго ми је да постоје људи који не морају бити избеглице.
Осврнула се и на тренутно стање у свету и дотакла миграната који се често помињу. Упоредила је то са прошлошћу коју је она искусила, са тренутком када је у приколици морала да напусти родни град, да би 12 дана касније стигла у тада непознату, Србију.
- Имамо пример и данашњих миграната. Опет, долазимо у ситуацију да их називамо "избеглицама". Нису то људи који су својом вољом кренули у свет, то су људи који под ратним вихором и сиромаштвом, страдањем и свега онога што смо ми некада проживљавали, они проживљавају. Треба разумети људе и треба на првом месту бити солидаран и хуман. То је плод љубави и разумевања - закључила је за портал СрбијаДанас Весна Марковић иначе супруга истакнутог српског политичара и члана Крунског савета Предрага Марковића.
Због чега је важна Сремска Рача? Зашто се тамо обележава 25 година од злочиначке акције "Олује"?
НОВА ПРОВОКАЦИЈА У ТУТИНУ: Прво ставили албанску заставу, а онда поломили и однели крст посвећен страдалој браћи
НЕСТАО МЛАДИЋ (19) НА БУБЛИЧКОМ ЈЕЗЕРУ: Дошао са друштвом и одједном га није било! Одмах кренула потрага
КУД ЈЕ КРЕНУО ОВАЈ НАРОД?! Људи су просто ПОЛУДЕЛИ за овим местом у Србији! (ФОТО/ВИДЕО)
