Осликан нечастиви и светац са главом коња - Фреске у српском манастиру изазвале оштру полемику међу верницима

Манастир Суково се налази 18 км источно од Пирота код села Сукова, на десној обали реке Јерме. Налази се у подножју брда званог "Царев камен". Припада Епархији нишкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Старешина манастира је игуман Серафим Мишић.

Према народном предању, манастирско имање је било све до 1857. године у власништву Турчина Сали-бега који је имао сина јединца Емина. На овом имању Турчин је имао две воденице где је проводио време са породицом и ловио. 

Једнога дана у Сукову примети младића, Србина како нешто чепрка по земљи. То је био Веља из Великог Села, који је био сироче, али га је као свог сина прихватио парох отац Јован Мандић из истог села. Веља је био чудно дете коме су се често привиђале ствари и чуо је гласове, али му нико није веровао, све до једног догађаја. 

Једном приликом отац Јован се приближио соби младог Веље, када је чуо певање многих гласова. Ушао је у собу, али је видео Вељу како безбрижно спава и никога није било са њим у соби. Отац Јован тек тада је поверовао Вељи да му се у сну јавља  Богородица и да је затражила да се на месту званом Црквиште, између Бегових воденица откопа манастир. Веља ускоро са пар сељака поче да копа и тамо је пронашао стару икону и кандило.

По томе су знали да се ту налазе темељи хришћанске цркве. 

Бегов син Емин сазнао је за овај случај и наљутио се на Србе. Почео је да их гони и псује најгорим речима. Одмах су га након овога обузели грчеви у рукама и ногама и нико му није могао помоћи, па ни његови родитељи који су били присутни. 

Неколико сељака позвало је оца Јована да започне читање молитве за младог Турчина, а када и сам Бег скиде капу и поклони се светињи, син му се смирио и болови су престали. Након овога челом је додирнуо земљу и поклонио се у знак великог поштовања. 

Изглед манастира и фреске многе посетиоце оставиле су без текста и збуњене.

Црква је триконкос са три полукружне аспиде, од којих источна служи олтару, а северна и јужна певницима. Зидана је тесаним каменом са врућим кречом, а покривена обичном ћерамидом. Кровна конструкција завршава се једним кубетом, које је ниско и има кружну основу са крстом на врху. Зидарске послове изводио је Матеја Нешић из села Изатоваца уз пргшомоћ мештана Делка Јовановића, Милка Веселиновића и Ранђела Пејчића. 

У цркву се улази кроз пространу припрату, која је 1947. године пала и исте године подигнута нова, настојањем старешине монахиње Херувиме. На самом улазу у припрату с леве стране је заједничка гробница проналазача и оснивача манастира попа Јована и монаха Венијамина. 

На целом простору, по свим зидовима, насликан је Страшни суд, где св. апостол Петар са кључевима у рукама уводи праведнике у рај, а ђаво грешнике у пакао. Животопис је једноставан, а многе су фреске оштећене. Сама пак црква има троја врата. 

Средња, која су у исто време и главна, отварају се само о слави и великим празницима.

Занимљиво је да у групи светаца у ниши десне певнице, поред осталих, насликан је и један мученик, чија глава више личи на животињску, готово коњску, или псећу, него ли на људску. 

Око главе има ореол и натпис: с. м. Христифор. Према источним житијама, мученик потиче од неког племена људождера, тзв. псоглавих (на грчком кинокефалон) и звао се Репровос. Ова иконографија је врло ретка у источном хришћанству.

Арматура иконостаса овог манастира рађена је у дивном дуборезу и представља праву уметничку вредност. Он се састоји из три дела. Испод престолних икона у првом реду су сцене из Старог завета.

На Инстаграму се повела и полемика око ових необичних фрески. 

"Овај манастир је посебан по фрескама које се овде налазе. Осликана је Богородица са крилима, крила се у православљу осликавају искључиво за арханђеле и Светог Јована Крститеља. Изнад фреске и пише да Богородица спаси својим крилима народ од сваког зла. Наредна фреска је фреска Светог Кристофора. 

Он се у православљу приказује са главом пса или коња ( магарца ), док се код католика осликава са ликом човека. Постоје две легенде зашто се тако осликава: прва каже да је био превише леп и да је замолио Бога да се ослободи од жена да га не одврате од relligije да га поружни и одатле овакав изглед, а друга је много више научна, припадао је племену које се маскирало у "Псоглаве" из Палестине како би заплашили непријатеље. ( у протеклих годину дана сам се бас заинтересовала за овог светитеља, ако неко од вас висе зна о овом светитељу, захвална сам ако бисте ми препоруци науцну литературу). Друге интересантне фреске су фреска зодијака и интересантне представе демона. Ове представе нису каракреристичне за српске светиње" писало је у опису Инстаграм објаве, а затим су уследили неки занимљиви одговори.

"Богородичина крила представљају омфор коим она штити човечанство. Христијан је неко кога су заробили и одвели у ропство,а он пошто је имао вере у Господа и молио се, господ му је врати људски лик. Амин. Не треба коментарисати и скрнавити наше фреске. Боже опрости нам, јер не знамо шта прицамо."

"Свети Христифор је хришћански светац. У хришћанској традицији помиње се да је био велики чудотворац. Нарочито га поштују у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен је и страдао за Христа 249. године. У иконографији, као редак приказ, представља се са псеће-магарећом главом. Такав приказ светитеља има утемељење у легенди која говори о њему као младићу обдареном несвакидашњом лепотом. Није се могао одбранити, посебно од девојака, па је молио Господа да му наружи лице. Молба је била услишена, па му је глава добила псеће-магарећи изглед. На тај начин је приказан на иконостасу цркве Светог Николе манастира Градиште у Буљарици, на црногорском приморју. Свети Христифор је, иначе, и светитељ-заштитник Старокатоличке црквене провинције за подручје Балкана, која у Србији делује преко Православно - Старокатоличког Генералног викаријата Св. Метода, са седиштем у Иригу. Источне цркве (православне и старокатоличке) славе га 9. маја по јулијанском, а 22. маја по грегоријанском календару."

"Били смо у Бугарским светињама (Розенски манастир и Црква у Златолисту - посвећена Светом Ђорђу) и у обе постоје фреске са ликом "псоглавог" Светог Христофора. Постоје сличне и у Русији. Свети је био изузетно поштован и на Западу (један од Брзопомоцника* од куге у 17-ом веку). Да, врло занимљиво, слажем се."

"Свети Христофор из афричког племена канибала и заиста је пронађено једно од таквих племена, где су људи изгледали налик на животиње, али тај светац је прихватио Христа и био велики чудотворац. А Бородица са крилима јер је она узвишенија и од Серафима и од Херувима немојте да правите од манастира ћуп за вештице."