"ГРОБОВИ БЕБА СУ БИЛИ ПОРЕД ПУТА": Потресна исповест девојке којој је ОЛУЈА остала урезана у ДУШИ, мислила да ће оставити тамо НОВОРОЂЕНЧЕ од 12 ДАНА
"Иако сам била мала неке слике остале су у у магловитом сећању", прича Н.Ж.
Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске (ХВ), уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (АБиХ), извршиле су агресију на северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Српску аутономну област Крајина, у саставу тадашње Републике Српске Крајине.
Дан касније, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу.
Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори "Југ" и "Сјевер", и да су представници РСК дан пре у Женеви и Београду прихватили предлог Међународне заједнице о мирном решењу сукоба.
"Остао је само пас иза нас!" Ова ПОЗНАТА СРПКИЊА преживела је "Олују", кућу затекла спаљену, а онда уследило чудо
СЕЋАЊА НЕ СМЕЈУ ДА ИЗБЛЕДЕ: У сусрет 28. ГОДИШЊИЦИ од хрватске војне акције „Олуја“, болна ИСПОВЕСТ МАЈКЕ леди крв у жилама и подсећа да НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО
У операцији "Олуја" учествовало је 138 500 припадника хрватске војске, МУП-а и Хрватског вијећа обране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 31 000 војника.
За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220 000, поучен "историјским искуством", креће у дотад највећу српску "сеобу" на исток, браћи по вери и нацији.
Тог топлог августовског дана 1995. године једна храбра девојка је преживела као четворогодишње дете голготу Олује. Кроз маглу се сећа слике колоне трактора и аутомобила у којој се нашла са родитељима, петогодишњим братом и тек рођеном бебом "старом" 12 дана.
Тада их је под налетом усташког гнева из њиховог дома у селу надомак Кистања, општина Книн, судбина преселила у безнађе избегличке колоне која је бежала ка Србији гоњена усташком чизмом.
Са њима су кренули и баба и деда али су у општој пометњи раздвојени у две колоне и прошли су месеци и месеци док се нису поново спојили.
- Иако сам била мала неке слике остале су у у магловитом сећању, прича Н.Ж. која сада живи у Земуну.
- Наравно да су у сећање трајно урезане речи које су нам родитељи касније испричали о том погубном путовању. Путовали смо 12 дана, трактором позајмљеним, јер су нам кола остала успут у квару. Мама је мислила да беба, тек рођени мој мали брат, неће преживети... И то јој је, увек говори, било најстрашније што се дешавало.
- Од куће нисмо понели ништа, можда неких 20-30 марака који су се случајно затекли и то је све. Ни ствари, ни храну, ништа нисмо стигли да узмемо. Отац је током тих 12 дана голготе молио људе да му дају храну за нас, децу, а најпотреснији ми је његов опис како је ишао пољима и музао напуштене краве не би ли било довољно млека за новорођенче, мог малог брата, које се тако и прехранило и опстало у животу, прича ова храбра девојка.
Она је додала и још потресније детаље, поред пута наилазили су на мале тек ископане дечије гробове и готово да се њени родитељи нису ни надали да ће успети са живом бебом да дођу до Србије.
Њен брат, беба, преживео је голготу као и њих двоје, старије деце.
Присећа се Н.Ж. потом низа година неизвесности, прихватних центара, пакета помоћи, привремених послова родитеља, међутим, све то није било довољно за достојан живот. Најпре су из прихватног центра отишли у Јагодину и сместили се у напуштени дом.
- Спавали смо на клупама, уместо прозора биле су рупе које је мама прекривела ћебадима. Али, нису нам дозволили ту дуго да останемо, па нас је примила једна породица, која такође није имала могућности да нас задржи на дуже. Тада сам тати рекла 'Хајде да купимо шатор и онда нико неће моћи да нас истера'.
- Догодило се и да је отац успео да нађе стабилнији посао и купили смо кућу. Ту, у селу код Јагодине, смо ја и старији брат завршили прва 4 разреда школе, прича Н.Ж.
На срећу, убрзо је живот овој напаћаној породици почео да се побољшава. Родитељи су нашли сталан посао, преселили су се у Земун, купили плац у Батајници и саградили свој нови дом. Данас ова храбра девојка, као и њена два брата, живе достојан и леп живот.
Завршили су школе, нашли добре послове, засновали своје породице... Она источе да је сретна са своје двоје деце, али погром који су њена породица и сви Срби у Олуји доживели остаје урезан у сећање и живот заувек.