"КАД САМ ДОБИО РАК, ЈЕДНА РЕЧЕНИЦА МЕ ЈЕ СПАСИЛА" Болна исповест Декија Пантелића о борби са опаком болешћу

Водитељ и његова супруга су преко 15 година заједно у браку, а шармантна Миона била је Дејану снага када се борио с карциномом.

Да важи оно правило “и у добру и у злу”, приликом изговарања судбоносног “да”, сведоци су Миона и Дејан Пантелић. Када му је пре неколико година дијагностифиован карцином, као највећа подршка током тих дана борбе била му је управо Миона, али и деца Вукашин и Лана, који су му давали снаге да се бори и истраје. И успео је. Победио је. А о болести је причао јавно како би помогао и другима који се боре с истим проблемом.

- У тим тренуцима човек само размишља о својој породици, о својој малој деци које нисам извео на пут. Размишљао сам о мом Вукашину, и управо док ово говорим гледам његову и Ланину фотографију која се налази на мом радном столу. Просто нисам научио Вукашина да игра фудбал и кошарку, Лану нисам одвео пред олтар код њеног будућег супруга, иако је мала, то ми је било у подсвести као нека обавеза. С друге стране, нисам смео себи да дозволим да се предам јер просто не смем да будем себичан да својој супрузи оставим толики терет и да се она брине и жртвује за породицу, а то ради и овако и онако. То су биле неке ствари које су ми биле у глави док сам пролазио кроз те непријатне животне изазове - искрено је раније говорио Дејан Пантелић.

НАС ДВОЈЕ СВЕ РЕШАВАМО ПОГЛЕДОМ

Да није било снаге његове Мионе, можда не би истим интензитетом корачао уздигнуте главе. Једно друго су увек засмејавали, покушавајући да лоше мисли растерају. И када би поново могао да бира животну сапутницу, опет би тражио такву жену каква је његова Миона.

- Заправо, срце као што је Миона. Нас двоје смо толико блиски, да неке ствари решавамо буквално погледом. Сазревамо и растемо заједно са нашим клинцима. Колико год да ми је тешко понекад, срећним ме чини што она и ја децу васпитавамо онако како су то радили наши родитељи. Важно нам је да буду стварно добри људи, да помажу другарима, да нису агресивни, да се са осмехом носе са свиме у животу, и то није стереотип, заиста тако мислимо. Својој деци смо најбољи пријатељи, али с ауторитетом. Помаже нам и то што смо Миона и ја млади духом, као да смо јуче изашли из школских клупа, знамо све форе и фазоне - причао је за “Глорију” Деки, који са Мионом дели све обавезе око деце, јер им је, како каже, она посвећена 24 сата.

- Вукашин и Лана су велики и могу да остану сами на два-три сата, чак и у вечерњим часовима. Умеју сами да се спреме за спавање и сад нам је много лакше него раније. Пошто надомак Београда имамо лепу оазу, мали плац који зовем “кућерак на лакат”, као из Балашевићеве песме, тамо најрадије проводимо време с пријатељима. Волимо да ту побегнемо од зидина и негативне енергије. Не само да ту лошу одагнамо од себе, већ се напунимо оном позитивном - истицао је тада Пантелић.

Да код Пантелића увек мора да буде ред, за то је задужена мама Миона, која је завршила ДИФ, па како је у сваком спорту пиштаљка увек присутна, таква је ситуација и код њих.

- Сигурно има и тога. Кажу да је, кад су партнери хороскопске Шкорпије, а Миона и ја смо управо ти знаци, тешко направити ситуацију у којој све савршено функционише. Међутим, нас двоје смо идеалан спој - причао је он за “Стори”.

На питање да ли су се Миона и он трудили да то постигну или је, једноставно, све добро кренуло, Пантелић је тада рекао:

- Иза нас је седамнаест заједничких година, а ми се волимо више него на почетку везе. И даље откривамо једно друго, што је дивно. Не могу да схватим људе који кажу - досадио ми је или досадила ми је, не осећам страст, емоције су избледеле... Код нас је све то још интензивније. Мој покојни отац једном је рекао: “Кад бих се поново женио, опет бих одабрао исту жену.” Тада ми је то било смешно, а сада размишљам исто као мој тата Деспот. Потпуно сам искрен кад то кажем. Не могу ни да замислим да нисмо заједно, да Миона или ја децу виђамо два пута недељно... Уопште ми није јасно зашто се људи удају и жене ако нису спремни да ту заједницу чувају и развијају.