"Нисам имао болове, али сам осећао да нешто није у реду": Дејан Пантелић је овако сазнао да болује од КАРЦИНОМА
Многи се сусрећу са борбом коју је водио Деки и из које је изашао као прави победник.
Водитељ Дејан Пантелић суочио се својевремено са тешком болешћу, а у тим тренуцима му је највећа подршка била супруга Миона.
Наиме, Дејан је 2012. године сазнао да болује од тумора крајника, па се месецима лечио у иностранству где је и оперисан. Како је сам испричао у борби са опаком болешћу, из које је изашао као победник, велика подршка му је била супруга.
- У тим тренуцима човек само размишља о породици, о својој малој деци које нисам извео на пут. Размишљао сам о мом Вукашину и управо док ово говорим гледам његову и Ланину фотографију која се налази на мом радном столу. Просто нисам научио Вукашина да игра фудбал и кошарку, Лану нисам одвео пред олтар код њеног будућег супруга. Иако је мала, то ми је било у подсвести као нека обавеза. С друге стране, нисам смео себи да дозволим да се предам јер просто не смем да будем себичан и супрузи оставим толики терет да се она брине и жртвује за породицу, а то ради и овако и онако. То су биле неке ствари које су ми биле у глави док сам пролазио кроз те непријатне животне изазове - искрено је говорио Дејан Пантелић за „Story“.
Дејан: "Нисам имао болове"
- Нисам имао неке болове, просто сам осећао да нешто није у реду. Имао сам проблем испод крајника, а намерно нећу да га именујем. Он је кренуо да се шири и да ми гура једну жлезду. Лутао сам по лекарима. Ништа ме није болело. Рак у старту не боли, али вероватно касније боли. Крвна слика ми је била фантастична, нисам био пушач, никад нисам пио. На први поглед крајник је био здрав. Тек када су урадили радикалну операцију, видело се да се он учаурио испод крајника - испричао је Деки једном приликом.
Супруга му је била велика подршка
- Нас двоје смо толико блиски да неке ствари решавамо буквално погледом. Сазревамо и растемо заједно са нашим клинцима. Колико год да ми је понекад тешко, срећним ме чини што она и ја децу васпитавамо онако како су то радили наши родитељи. Важно нам је да буду стварно добри људи, да помажу другарима, да нису агресивни, да се са осмехом носе са свиме у животу, и то није стереотип, заиста тако мислимо. Својој деци смо најбољи пријатељи, али с ауторитетом. Помаже нам и то што смо Миона и ја млади духом, као да смо јуче изашли из школских клупа, знамо све форе и фазоне - причао је за „Глорију“ водитељ тада.
