ПЛАШИЛА САМ СЕ, А ОНДА МИ ЈЕ ЋЕРКА СТАВИЛА РУКУ НА ТУ ГЛАВУ БЕЗ КОСЕ: Настасјина прича расплакала Марију - И ја сам мама
Настасја Недимовић гостовала је у емисији РТС Ординација, где је расплакала је водитељку Марију Поповић својом причом о храбрости и неустрашивој борби са раком.
Инфлуенсер особа која шири утицај преко друштвених мрежа. Промовишу храну, шминку, гардердеробу, али бити "канцер инфлуенсер" је реткост.Овако себе описује мајка двоје деце, некадашња репрезентативка ватерполо репрезентације Србије, жена која је победила рак - Настасја Недимовић.
Ова храбра млада жена на Инстаграм профилу под именим "Канцер инфлуенсерка" има на десетине хиљада пратилаца, а своју причу о борби са опаким непријатељем поделила је са гледаоцима емисије "Ординација" на РТС-у, расплакавши све у студију, па и водитељку Марију Поповић.
Ова крвна група НЕ ПОДНОСИ СТРЕС: Због тога су склонији БРОЈНИМ БОЛЕСТИМА, њихова слабост се види на километар
ВЕЛИКА ТРАГЕДИЈА ВОДИТЕЉКЕ ПИНКА: Мајка јој саопштила да се авион њеног дечка СРУШИО, а ова ВЕСТ је променила СВЕ
О томе како је дошла на идеју да отвори профил под именом "канцер инфлуенсерка", Настасја каже:
"Сећам се када сам се први пут сликала без косе и послала породици и пријатељима слику, сви су лепо одреаговали, рекли су како ми сијају очи и да се у њима види суштина моје душе. То ме је охрабрило да отворим Инстаграм и да са људима поделим ток своје болести и пружим им подршку."
Страшна болест прикрала се у моменту који је ообчно најрадоснији за већину жена, док је била у другом стању.
"Била сам у четвртом месецу трудноће са сином, већ сам имала девојчицу тада, када сам осетила бол у нози попут ишијаса, прво једној, па другој. Одједном се јавио огроман спазам током ноћи и више нисам могла да се померим. Отишли смо код лекара који је рекао да хитно морам у болницу. Ја то нисам желела јер сам везана за дете, она је тад имала годину и по дана", започиње своју причу Настасја.
"У том моменту идем у болницу, знам да нешто није у реду, али не знам о чему се ради. Тада су рекли мојој фамилији о чему је реч, мени нису, и додали да чим уђем у осми месец, вћ први дан, да ће ме породити царским резом. Дан после порођаја су ми супруг Немања и брат Виктор рекли о чему је реч. Ја сам све време мислила да имам неку тешку анемију или да ми је беба некако насела на неки живац... То су мислили и доктори."
Испоставило се има рак коштане сржи, мултипли мијелом, што је веома ретка ђагноза, не само у Србији већ и у свету. Мултипли мијелом је рак плазма ћелија при којем се "клон" ових оболелих ћелија умнажава, ствара туморе у коштаној сржи и производи велику количину антитела која се накупљају у крви или урину.
Након дијагнозе, за Настасју је тек почела борба. Морала је поново да научи да ради све оно што је другима "нормално", као што је седење, ходање...
"Прво а чиме сам се суочила када су почеле терапије јесте да треба да проходам, да научим да седим, јер сам све те месеце лежала. Наравно сви мишићи ти апсолутно атрофирају. Сећам се момента кад су ме први пут подигли терапеути да седнем, као да никад у животу нисам седела. Тај осећај у глави, да сам усправно, да седим, био је фантастичан. Са одушевљењем сам позвала све моје пријатеље и породицу када сам успела да дигнем врат, односно главу са јастука. Памтим то као неке велике тренутке радости, то је можда мала ствар, али мени је било нешто фантастично са чиме сам успела да се изборим. То су неки моменти које памтим као вредне и волела бих да људима да покажем и докажем да животу стварно није вредно нервирати се због ситница, да треба да ценимо мале ствари, као што је на пример дизање главе са јастука", каже и додаје да се управо најежила када је помислила на баш те ситнице које су јој дале снагу, као што је загрљај њене деце.
"То је посебна прича која и сада зна да ми буде болна. И даље патим за неким моментима које сам пропустила у њиховом одрастању. Вука, бебу, сам видела преко камера, преко мобилног. Потпуно су нас одвојили. Њега су одвели у дечју болницу где је био само неких 20-ак дана. Потпуним чудом је остао здрав иако је растао у средини где је рак, ваљда је из мене извукао све што је њему било потребно да буде здрав. Прави мали Вук", каже Настасја и додаје да он сада има пет година и да је веома живахан.
Настасја се лечила се у КЦ Војводине, а њена борба је трајала од децембра 2016. године, па до јула 2017. године када су је позвали да, након пет тура хемиотерапије, уради трансплатацију коштане сржи. Колико год да застрашујуће делује сама интервенција, много горе је оно што следи.
"Тада тек почиње борба, имунитет ти је на нули, па чујеш лош резултат, па ту паднеш... Па не можеш да идеш кући код деце... Ја сам себи зацртала да ћу изаћи здрава, да ћу да оздравим на крају, али цео процес је мучан, пролазе месеци а као да сам остала 10 година у болници. Јесте сада лако причати о томе, али желим да људи знају да сам и ја имала лоше ситуације, да сам знала да заплачем, али сматрам да не треба дуго плакати, да се сажаљеваш, треба се фокусирати на неке друге ствари, не само причати о болести. Да себе замислиш да си здрав, да играш неки спорт са децом... Јако је добро маштати, јер ако себе замишљаш, на крају ћеш и доћи до тог циља."
Како каже деца су јој највише давала снагу, били њена "батрија" која ју је пунила да издржи све и избори се за живот.
"Само да их посматраш како расту, како се смеју, то је нешто што те мотивише. Нешто непроцењиво. И љубав мог супруга, увек ми крену мало сузе када причам о њему, та његова подршка... То стварно нема свака жена, нажалост, а то је јако битно. Да нас воле и са сивим теном, и без косе, и премршаве, и предебеле, и криве...Он пре свега воли моју душу. Он верује у мене и зна да ћу се вратити и бити још боља, лепша...", каже и да је ова болна ситуација била и прилика да се исфилтрирају људи, пријатељи, а да помоћ и подршка стижу понекад од оних од којих то најмање очекујемо.
"Ту где видиш светлост, ту се ухватиш и не пушташ."
О томе како су њена деца прошла кроз цео тај период, њено одсуство, лечење, колико су патили што је нема, Настасја каже:
"Често се то питам. Моја мјка је чувала Вука, он девет месеци није живео са нама, јер смо морали да поделимо обавезе, а Немања је долазио сваког дана у посету мени. Свекрва је такође бринула о ћерки Нији. Мислим да су имали толико љубави од свих нас, да то нису осетили. Али ипак сматрам да је ведрина јако битна. Никада ме нису видели да плачем. Видели су ме без косе и остало ми је у памћењу шта ми је ћерка једном рекла када сам дошла кући: 'Мама, јако ти је лепа безура', то јест фризура. Бојала сам се да ли ће да се уплаши, али када сам осетила тај њен додир по глави... Сви су око мене плакали, скривали су се да не видим. То је безусловна љубав", испричала је ова храбра жена и расплакала све у студију, и водитељку Марију:
"Ја сам 'права жена' и мама и ево плачем", рекла је Марија покушавајући да задржи сузе.
Настасија је испричала и како је недавно деци све испричала, желела је од ње да чују шта се све дешавало, да знају.
"Пошто имамо слике из њиховог детињства где сам ја без косе. Жао ми је што Вук има само те слике кад је био беба, кад смо обоје били ћелави... Али нема везе", прича са осмехом ова храбра жена која каже да јој је жеља, па и преко тог Инстаграм профила да покаже људима да треба се борити, треба бити позитиван и окружити се правим људима који ће ти бити подршка у најтежим тренуцима.
"Рак је зарез, а не тачка. Нема одустајања, битна је самодисциплина, неће само доктор донети инфузију и излечићеш се. Мораш и ти да се потрудиш", закључила је Настасја.
