Emocionalno prejedanje kao bolest 21. veka
Stres, kao i druge negativne emocije, kao što su depresija i anksioznost, mogu dovesti do smanjenog i povećanog unosa hrane. Kada je takav unos hrane povećan, onda govorimo o „emocionalnom prejedanju“.
Ono označava sklonost osobe da uzima hranu kao odgovor na negativne emocije, pri čemu je odabrana hrana uglavnom bogata energijom. Veliki broj studija pokazuje da emocionalno prejedanje dovodi do povećanja telesne težine [1], piše diplomirani nutricionista Andrijana Simović za Vitality.rs.
Šta su emocije i zašto su one deo našeg života? Emocije se pojavljuju kao odgovor na postojanje okolnosti koje su relevantne za ostvarivanje nekog cilja. Primer bi bio, ako recimo dobijete zanimljiv i dobro plaćen posao, osetićete pozitivne emocije kao što su uzbuđenje i sreća. Suprotno, ako ste se nadali takvom poslu, a ne dobijete ga, verovatno ćete doživeti negativne emocije kao što su tuga i razočaranje. Emocije su, zapravo, vrlo složeni fenomeni koji uključuju promene u tri oblasti: ličnom iskustvu, ponašanju i fiziološkim promenama (npr. promene u otkucajima srca, krvnom pritisku, disanju, znojenju i gastrointestinalnom motilitetu). Zbog toga, emocije obavljaju brojne važne uloge u našem svakodnevnom životu, kao što je usmeravanje naše pažnje, uticaj na donošenje odluka i motivisanje naših postupaka. U poređenju sa emocijama, raspoloženja su često dugotrajnija i mogu se javiti bez eksplicitnih stimulansa [2]. U literaturi o ponašanju u ishrani vođenom negativnim emocijama, termin „stres” se često koristi. Iako i stres i emocije izazivaju sveobuhvatne fiziološke odgovore na posledične pojave, stres se pretežno odnosi na neželjene emocionalne reakcije, dok emocija obuhvata i pozitivna i negativna afektivna stanja.
Zašto nastaje emocijalno prejedanje
Tu dolazimo do emocionalnog prejedanja. Ono samo po sebi ne predstavlja poremećaj u ishrani, već ga možemo nazvati poremećaj ponašanja u ishrani i ono može biti uvod u poremećaj u ishrani. Iako većina osoba koje imaju poremećaj ponašanja u ishrani ne ispunjavaju sve kriterijume kako bismo rekli da imaju poremećaj u ishrani, emocionalno prejedanje zahteva stručnu pomoć pre svega nutricioniste, a u nekim slučajevima i psihologa.
Emocionalno prejedanje može nastati zbog više razloga, od kojih neki mogu da potiču iz okoline. To može biti stres na radnom mestu, finansijski, porodični i zdravstveni problemi, problemi u vezi ili braku i drugi. Postoje naravno i unutrašnji razlozi, jednostavno neki od nas su skloniji emocionalnom prejedanju u odnosu na druge. Ti unutrašnji faktori mogu biti aleksitimija (nemogućnost identifikovanja, obrade ili izražavanja emocija), disregulacija emocija (nemogućnost regulacije emocija) i drugi. Emocionalna prejedanje je čest odgovor koji se automatski razvija tokom vremena, jer hrana služi kao odgovor na postojanje negativnih emocija.
Negativne emocije zapravo stvaraju osećaj praznine ili emocionalnog vakuuma koji hrana može privremeno da „popuni“. Konzumacija hrane stimuliše oslobađanje dopamina, neurotransmitera koji izaziva osećaj zadovoljstva. Pošto je hrana lako dostupna, često se nameće kao logičan izbor kako bismo se borili protiv negativnih emocija i zaboravili ih bar na kratko vreme.
Ovakav način ishrane, kao što sam već rekla, rezultovaće kalorijskim suficitom i time dovesti do povećanja telesne težine. Međutim, taj višak kilograma je, zapravo, najmanji problem. Kad je hrana koju uzimamo nutritivno siromašna, a takva hrana je uglavnom glavni izbor kod emocionalnog prejedanja, tokom nekog vremena može doći i do nedostatka pojedinih mikronutrijenata koji imaju važnu ulogu u mnogim fiziološkim procesima koji se odigravaju u našem telu. Kada dođe do većih deficita određenih vitamina i minerala, naše zdravlje može biti ozbiljno ugroženo.
Šta možemo da uradimo
Jedan od najvećih problema kod emocionalnog prejedanja je prihvatanje činjenice da problem postoji. U momentu kad osoba shvati da je počela da hrani emocije umesto tela, verovatno se već mesecima, a možda i godinama emocionalno prejeda.
Šta je to što možemo da uradimo kako bismo izašli na kraj sa emocionalnim prejedanjem? Prvo, možete da počnete da vodite dnevnik emocija. Razumevanje kada ste počeli da jedete, kakve su vaše emocije bile tada, okolnosti događaja mogu biti ključne kako biste ih razumeli i promenili. Takođe, možete zapisati i da li ste odmah počeli da jedete, posle nekoliko minuta ili ste pokušali da razmišljate o nečemu drugom. Kada budete razumeli svoje emocije zbog kojih ste uzeli hranu možete pokušati sa promenama. Ako je uzrok vašeg prejedanja stres, onda razmislite o tome šta možete da učinite kako biste se oslobodili stresa. Ukoliko uzimate hranu jer vam je dosadno, razmislite šta možete da uradite da vam ne bi bilo dosadno. Pokušajte više stvari da bi pronašli ono što vam najviše odgovara.
Moćan način kako možete sebi da pomognete jeste fizička aktivnost. Pokrenite se, počnite da vežbate, trčite ili samo hodajte. Ako vežbanje postane vaša dnevna rutina mnogo ćete se lakše izboriti sa emocionalnim prejedanjem. Možete pokušati i sa raznim načinima relaksacije koji treba da vam pomognu da se oslobodite ili bar da smanjite stres kome ste izloženi. Između ostalog, fizička aktivnost će vam i u tome pomoći. Probajte da regulišete svoj apetit. Naučite kada je dosta hrane, napravite raspored obroka tokom dana i nemojte uzimati hranu između njih.
Konačno, uvek je korisno da se potražite pomoć. Mi, nutricionisti, smo tu da vam pomognemo i pružimo podršku. Naš posao je da skrenemo pažnju javnosti na ovaj problem, ali i da vas edukujemo o pravilnim načinima ishrane i kako ishranom možemo sprečiti nastanak raznih bolesti. Često će vam biti potrebna pomoć i psihologa koji može da vam pruži psihološku podršku. Važno je da znate da niste sami i da zajedno možemo rešiti problem emocionalnog prejedanja.
[1] Konttinen, H. (2020). Emotional eating and obesity in adults: the role of depression, sleep and genes. Proceedings of the Nutrition Society, 79(3), 283-289.
[2] Gross, J. J., & Jazaieri, H. (2014). Emotion, emotion regulation, and psychopathology: An affective science perspective. Clinical psychological science, 2(4), 387-401.