СРПСКА ЦРЊА МИРИШЕ НА ЊЕНЕ ЧАЈЕВЕ: Ивана је напустила добро плаћен посао, отишла на село и покренула свој бизнис
Љубав према лековитом биљу јавила се за време студирања, а нешто касније, прерасла је и у бизнис.
Као девојчица проводила је доста времена код баба Аке у Радојеву, селу крај српско-румунске границе, где је генерацијама уназад обрађивана земља. Одмах поред је Српска Црња, познато село и родно место Ђуре Јакшића, за које ову предузетницу такође вежу лепе успомене из детињства.
Како за све у животу постоји прави тренутак, тако се код Иване Чукановић из Београда љубав према лековитом биљу јавила током студирања на Фармацеутском факултету, а заистински ушла у њен живот неколико година касније.
ОВА ЗЕМЉА ИМА НАЈВЕЋИ ДРЖАВНИ ФОНД НА СВЕТУ: Компанија која зарађује 180 милијарди долара, открила тајну пословања!
Недостатак школованих занатлија, а ЗАРАДА више него ДОБРА - Србији недостају мајстори за ОВО!
ТРАЖИТЕ ПОСАО? Ево на која ПИТАЊА морате да одговорите УКОЛИКО ЖЕЛИТЕ ДА РАДИТЕ У ОВОЈ КОМПАНИЈИ
Одрастајући у природном окружењу, у породици у којој се увек много радило, Ивана прича да је нормално да се на земљу одувек гледало као на извор прихода и на ресурс који може да храни породицу. Ипак, живот у Београду одвео ју је до Фармацеутског факултета, али чак и тамо, док је махом изучавала "чисту хемију", у тренутку када су стигли предмети ботаника и фармакогнозија, јавило се интересовање за проучавањем лековитог биља.
- Када смо први пут отишли на плантаже лековитог биља видела сам да би од тога могло да се живи и да се направи посао. То ми је први пут у животу деловало тако блиско, али коме год да сам причала стизао је сличан коментар - Ма дај, где ћеш да се бавиш лековитим биљем, да ли си нормална - сећа се Ивана.
Као дипломирани фармацеут запослила се и почела да ради прво у маркетингу, а затим у производном магацину.
Стекла је велико искуство, научила да је најлакше произвести производ, а најтеже га продати, савладала тајне организације производног процеса, вођења документације и прописа.
Сада, када као приватник производи чајеве у Српској Црњи, зна да у овом послу нема импровизације, а да су добра организација и прецизност најважнији.
- Отказ сам дала после 12 година стажа. Споразумно смо се растали. То је било велико изненађење за моје колеге, јер мали број људи реши да почне да ради нешто своје, а нарочито мали број људи то учини својом вољом, а не када је већ изгубио посао. Лепе ме успомене вежу за бившу фирму, са многим колегама сам и данас у контакту - прича.
- Имала сам пристојна примања, као и супруг који је радио у истој области. Мислила сам - мој муж остаје да ради, снаћи ћемо се док мени не крену чајеви. Међутим није прошло много и он је дао отказ и променио фирму. Тек тада сам схватила да иако је живот непредвидив ипак све дође на своје место, како све за шта смо мислили да је хитно и неопходно, нити је било хитно нити неопходно, како није нестало пара, како нико није остао гладан ни жељан нечега - објашњава.
Док је била на породиљском одсуству са старијим сином, уз помоћ једног алатничара из Земуна Ивана је осмислила Чајшику, патентирану цедиљку, која олакшава процеђивање чајева.
Данашњи купац неће да цеди чај, да пере два лончета и да цедиљку после употребе чисти иглицом, већ жели нешто практично, једноставно и по пристојној цени.
У Чајшику се стави доза чаја и потопи у врелу воду. Та иновација била је "позитиван окидач" у њеној намери да почне да производи чајеве.
- Прво сам мислила да почнем да гајим лековито биље, а онда се испоставило да је боље да нашу земљу изузетног квалитета оставимо за пољопривреду. Отишла сам у Баваниште, све се распитала, пронашла сараднике... - каже Ивана.
Поносно ми прича да је све што видимо у производном погону произведено у Србији: сушене биљке стижу из поменутог Баваништа, амбалажа из Владичиног Хана, лиофилизовано воће из Ариља, Чајшика из Земуна, а етикете из Београда.
- Наши чајеви су од камилице, нане, матичњака, белог слеза, жалфије и изузетно нам је важно да биљке буду крупно сечене. Ништа не мељемо да не би дошло до испаравања етарског уља на високим температурама. Волим да кажем да имамо тај луксуз да првокласне сировине ручно обрађујемо и ручно пакујемо. Мислили смо и на нове генерације, на миленијалце којима није довољан гарантовано доказан лековити ефекат, већ су важни и укус, лепа амбалажа и лакоћа употребе. Кренула сам од себе и упитала се: 'Какав чај би ме усрећио кад сам највише лења и кад ме све мрзи?' Тако смо стигли до Златног чаја уз који је спакована и Чајшика - прича Ивана.
Она је направљена од полипропилена, простог полимера, који нема адитиве и самим тим ништа не отпушта, нити везује у своју структуру. Згодан је за вишекратну употребу и рециклабилан је, додаје.
- Ја сам једино праунуче мог прадеде. То је војвођански синдром – бела куга. Пре неколико година сређивали смо споменике на гробљу. Бројала сам. Отац мог чукундеде има само осам живих наследника. У другим деловима Србије неко би имао 400, а у Војводини вам је тако. Већина моје родбине има по једно дете - објашњава Ивана.
Уз родитеље учитеље Ивана је сваки распуст проводила у Радојеву и Српској Црњи. Емотивно је везана за овај крај Србије, а наслеђену земљу данас обрађује са рођацима и цитира речи њене тетке Смиљке "да од земље мора да се живи, а не да се продаје".
- Иако живимо у Београду, рекла сам мом мужу да ћемо се у неком периоду живота вратити овде. То је тако написано, то је наша заоставштина коју морамо да испоштујемо. Људи су некад радили цео живот да би купили две њиве и од тога једну оставили себи, а другу дали ћерки у мираз. Тужна је чињеница да је неко 50 година радио за земљу, а онда је наследници продају да би отишли на море - каже Ивана.
Како истиче, замислите да на једном хектару гајите поврће за себе и породицу: имали бисте хране за целу годину.
- Глупо је продати земљу да бисте мало прошетали бикини по Грчкој. Оно с чиме сте задужени, то треба и да раздужите, да испоштујете претке и оставите наредној генерацији. То је тековина - сигурна је Ивана.
Ивана је с једне стране оставила пристојну плату, а с друге добила више слободног времена за децу.
- Стекла сам утисак да људима у Србији нису узори мали, успешни предузетници попут људи о којима ви пишете, рецимо жене које праве џемове или Марије која производи сапуне. Кад се каже послован човек овде се мисли на милионере, на тајкуне чији су посао и промет нама малима недостижни.
- Мојом причом желим да охрабрим све људе са идејом или жељом да се баве нечим посебним у животу. Осмелите се, пробајте. Волела бих да својим синовима оставим у аманет поруку да се не боје живота, да не робују оној старој - ћути, не таласај, може бити горе, да се не плаше неуспеха. Јер нешто постаје неуспех само ако нас порази, ако се издигнемо то је само ново искуство. Успех у послу није зарађен новац, већ новац зарађен када радиш оно што волиш - истиче Ивана.
Иванина жеља је да навикне своје суграђане да пију домаће биљне чајеве. Она жели да се за шољу чаја одлуче и они који уживају и они који би желели да поправе расположење, али и они који желе да сачувају здравље или младалачки изглед.
Чајеви могу бити много више од топлог напитка када смо прехлађени. Они су пиће за тело и душу које се пије сваког дана.
"ОВО није конкурс за рониоца" Оглас који је адвокат из Београда поставио насмејао је Србију!
Стив Џобс ОВОМ анегдотом жели добродошлицу сваком сараднику! ЕВО шта он очекује од њих
Да ли знате како да будете продуктивнији на послу? Ово су савети најбољих!
Грађани, важне вести! Држава организује обуку, раднике траже уздуж и попреко, а плата већа од 100.000
