Годишњица смрти Паје Јовановића

Овај уметник, инспирисан српском историјом, захваљујући изузетно богатом опусу, нарочито делима са темама из народног живота, сценама из патријархалног зивота и оних са историјском тематиком снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа.

Готово свака српска кућа је имала неку његову репродукцију са темом из српске историје или из народног живота.

Јовановић је рођен у Вршцу у породици професионалног фотографа и веома рано је показао склоност према цртању и сликању, а осим тога, у том граду је могао видети дела својих сјајних претходника Арсенија Арсе Теодоровића (1767-1826), Павела Ђурковића (1772-1830), Јована Поповића (1810-1864) са чијим се сином дружио и често посећивао његов атеље, фасциниран сликаревим копијама старих мајстора, студијама природе, делима са религиозним темама. 

Тако је и сам почео да црта, прво у тајности, копирајући црквене слике и проводећи сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем. 

Међутим, за његов таленат се сазнаје тек када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за Саборну цркву, и када је било неопходно израдити цртеж светитеља, односно копије икона из вршачке цркве - по којима би у Бечу били изведени рељефи на звонима. 

Тако је Јовановић, у својој 14 години добио прву поруџбину, али и својеврсну пропусницу за Беч, где се уписао на сликарску Академију априла 1877. године, а од октобра исте године постаје редован студент, и то код веома цењеног сликара и доброг ликовног подагога Кристијана Грипенкерла (Christian Grippenkerl, 1839-1916). 

Захваљујући радозналости, али и сугестији професора, готово сваки распуст је користио да путује по Балкану, нарочито по Црној Гори, Приморју, Албанији, Босни и Херцеговини, јужној и источној Србији. 

Тамо је радио скице и студије и трудио се да што непосредније осети атмосферу свакодневног живота и обичаја народа. До детаља је бележио пределе, ликове, ношње, накит, оружје. 

Пун утисака, по повратку је насликао дела: Рањени Црногорац, Мачевање, Гуслар, Кићење невесте, У заседи, Арбанас, Арнаут с чибуком, Издајица, Умир крви, Борба петлова... 

Те слике су га брзо прославиле у целом свету, а нарочито у Европи, која је у то време била веома заинтересована за збивања на Балкану. 

Прво признање долази већ 1882. године, на студијама, за слику "Рањени Црногорац", која је била изложена на годишњој изложби Академије, а за њу је добио прву награду и царску стипендију. 

Изабран је за члана Српске краљевске академије 1888. године, а за своја дела добија многе награде и постаје признат широм света. 

У обимном опусу налазе се слике жена које су за врсног уметника значиле сликање лепоте, није желео да их види ружне и старе и увек се трудио да пронађе лепоту у њима. Многи ликовни критичари су му замерали због тога, и упућивали жестоке чак и заједљиве критике, али он је остао доследан својој животној мудрости "вештина је наћи лепоту". 

У његовом стваралаштву налази се и богата серија сликања портрета од 1905. године, у којој је овековечио владаре, политичаре, аристократе, банкаре, научнике, уметнике... 

У српским сликарским круговима остао је запамћен по посебној сликарској школи и снажном експресионизму. 

Далеко је најпопуларнији српски сликар, а репродукције његових слика налазе се у многим домовима.

Јовановић и његов таленат заслужни су и за иконостасе у Саборној цркви у Новом Саду и цркве у Долову, као и за призоре из живота Светог Саве за Саборну цркву у Сремским Карловцима. 

Међутим, од 1905. године, у стваралаштву Јовановића преовлађује сликање портрета, па је својом четкицом овековечио владаре, политичаре, аристократе, црквене достојанственике...

Познати сликар је за живота оставио Музеју града Београда своје бројне радове, од почетних скица до репрезентативних портрета и историјских композиција. Његов Музеј налази се у улици Краља Милана, а након реконструкције отворен је на 150-ту годишњицу његовог рођења, 2009. године.

У Музеју се може видети како је изгледао његов атеље, као и сликарски прибор, лична документа, дипломе, медаље, белешке уметника, део преписке и фототека већине радова.

По жељи овог великог уметника, урна са пепелом пренета је из Беча у Београд и чува се у његовом Легату.