Срамота ме је кад ме другарице питају шта има ново!

Данас треба да идем на вечеру са мојих девет пријатељица. Састајемо се сваког месеца у истом ресторану, за истим столом, уз исту храну, па причамо о томе шта смо претходног месеца радила и шта нам се дешавало.

Моје другарице причају о лекарима, болестима, кризама – финансијским, физичким и психичким. Оговарају своје мужеве и децу, кукају, мрште се, ништа им не ваља. А ја...

Сваког месеца ме је помало срамота кад ме питају шта има ново, јер не знам шта бих им пре испричала.

Вечерас ћу морати да им кажем да сам била у Трансилванији, да сам прошлог викенда ишла у Албанију и да је њихова обала заиста лепа. Морам да им признам да сам се јутрос вратила из Овчарско-кабларске клисуре. Треба да им кажем да сам уписала курс рачунара и да се трудим да што пре то научим, како бих могла што пре да се чујем са братом преко Скајпа.  Не знам да ли да им испричам и о младим комшијама...

Они су студенти, тек су дошли у Београд и студирају ФДУ. Милош и Радован. Сваки дан долазе код мене, пијемо кафу, ручамо заједно. Као да су ми деца, бринем се о њима и за њих, а они – колико видим – воле да слушају моје приче о Београду и старим временима. Док моје другарице вриште на младе по превозу, ја се подмлађујем дружећи се са студентаријом.

Јесте, удовица сам и живим сама, али нисам усамљена. Немам довољно слободног времена за све што планирам да урадим.

Јесте, имам 83 године и не стидим се тога. Докле год живим – живећу пуним плућима!