Истинит догађај из живота Боре Станковића приказан у серији "Нобеловац": Глумца који тумачи чувеног Врањанца знају сви због прелепе супруге

Серија "Нобеловац", пред сам крај, оживела је још једно име српске књижевности на телевизијским екранима.

Писац Борисав Бора Станковић, кога тумачи глумац Филип Гајић, нашао се у кадру са Милошем Црњанским (Арсеније Арсић) и Ивом Андрићем (Игор Јуринић).

У мени фењер више не гори

Популарно остварење тематизује како је познати Врањанац био жигосан након окупације, те проглашен издајником.

 - У сваком човеку мора да гори фењер, дању и ноћу. Онај у ком не гори, тај не живи. Иво, у мени фењер више не гори - истиче у разговору са Андрићем Бора Станковић у серији "Нобеловац".

Ова реченица је заправо адаптирана верзија речи самог Станковића, што је још један пример темељног истраживања аутора ове серије.

 - Свако мора да има упаљен фењер у глави, да му светли дању и ноћу. Јер ко не светли изнутра, тај не живи. Фењер помаже да боље видимо лица, предмете, шта се догађа. Он помаже да одаберемо, нанижемо и сваку ситницу повежемо у слику, у плетиво, да у једном животу откријемо сто других. Без упаљеног фењера нема ни речи, нема приче у којој живот дише, јеца или се разлива од милине. 

У наставку текста објашњавамо околности које су обухваћене серијом "Нобеловац", али и још неколико појединости које нас нису током школовања учили о Бори Станковићу:

Пренео је мошти краља Стефана Првовенчаног у Пећ, бежећи од окупатора 

Као тада већ популарни писац "Нечисте крви" и "Коштане", Бора Станковић је почетак Првог светског рата затекао као референт Министарства просвете и вера, на чијем је челу био Љуба Давидовић, Станковићев гимназијски професор, касније оснивач Демократске странке. 

Ниш је тада постао "нови Београд" јер је српска влада сва министарства преселила у Ниш, још пре прве српске престонице. Бора је у Ниш, ратну престоницу Србије, избегао у друштву жене Гине (Ангелина) и три ћерке. Под аустроугарском и бугарском офанзивом, почела је евакуација Владе и војске из Ниша, а "први спрпски приповедач", како га је Давидовић називао, је од министра добио задатак да се побрине за преношење моштију краља Стефана Првовенчаног до Пећи, где их је предао Патријаршији. 

Одатле, јануара 1916. године доспева у Подгорицу. У фиоци стола нишке канцеларије Министарства, остали су последњи редови "велике књижевности трагичног генија", односно недовршена "Ташана", јер их је заборавио. Рукопис и до данас није пронађен. Занимљиво је да је Бора у сред окупације замолио бугарске власти да "сви његови рукописи који немају политичке већ културне вредности" буду пронађени и предати њему или аустријским властима у Београду. 

У молби је навео да се о вредности његових радова бугарске власти могу обавестити код управника Народног театра у Софији, у којем се приказивала драма "Коштана". 

Имао је проблема са алкохолом 

О Бориним навикама сведочили су његови савременици, а из неких записа се закључује да је знао да буде темпераментан и да се често !шегачио". Након Пећи се упутио ка Црној Гори, што су му били "најтежи дани у животу", а и пре тога се растао са женом и децом. 

Утеху за своје "избегличке муке је све чешће и преданије проналазио у алкохолу". Након што је "у неком Хану близу Подгорице, у друштву Црногораца који су сматрали за задовољство да га почасте", као "прилично расположен и весео човек" Бора коначно стигао у Подгорицу, избио је неспоразум око смештаја, због којег је ондашњем председнику Одбора за смештај избеглица и војске у кафани викао да је "безобразник" и "магарац". Бора је у Подгорици остао, јер је "мамуран после бурне ноћи" одбио да настави пут ка Крфу. 

Тако је био у интернацији. Након што је у Подгорицу стигао Нушић, Борин кум, они су једног дана отишли и до Цетиња. 

Када се коначно "дочепао Београда", Бора је у дворишту куће на Дорћолу посадио винову лозу коју је донео из Врања, и под којом је "највише волео да седи и пијуцка". Али, не сам. Навраћали су Станислав Винавер, Милош Црњански, а можда и Иво Андрић, са којим је једно време радио у министарству. 

Проглашен за издајника, био на мети "таблоида" 

Након повратка у окупирани Београд, суочава се са изузетно лошим финансијским стањем породице, и несташицом најосновнијих намирница. Људи су под окупацијом гладовали, а Бори је претила и опасност поновне депортације. Сарађивао је са окупаторским новинама, због чега је након рата био жигосан као издајник. 

Углавном се радило о фељтонима посвећеним свакодневици окупиране српске престонице, који су објављивани под заједничим насловом Београдске шетње. Београдске новине су биле званични орган окупационих власти. Штампане су немачком и у српском издању на латиници, најпре два пута недељно, потом свакодневно. 

Такође, сама српска влада у емиграцији се "обилато служила Београдским новинама" јер су оне биле шанса за одржавање везе са окупираном Србијом. 

Многе породице су "једино захваљујући том листу, могле три пуне године" да буду упознате са оним што пролазе њихови код куће и ван земље. Након што је Политика поново почела да излази, уредници су напали Бору Станковића у неколико чланака "онако како данас јавне личности умеју да мрцваре таблоиди". 

Повод је била турнеја Народног позоришта по Босни, Далмацији и Војводини, у оквиру које је требало да буде играна и "Коштана". 

"Уместо да се издајник хапси, он се још награђује!", стајало је у непотписаним чланцима. 

Ко је глумац који глуми Станковића у "Нобеловцу"?

Филип Гајић, који тумачи Бору Станковића у серији "Нобеловац", познати је глумац, редитељ и сценариста.

Занимљиво је да је тумачио Томчу у филму/серији "Нечиста крв" из 1996. године, која је рађена по истоименом делу Боре Станковића.

Домаћи медији најчешће пишу о Гајићу када је реч о његовој 23 године млађој супрузи, Јани Милосављевић, која је тумачила малу Зоне у филму "Зона Замфирова", али ово није једина позната Филипова изабраница (детаљније ОВДЕ).