"Жен(к)а је да љуби и рађа" Мештровић непрекидно варао супругу Ружу, сама му тражила нове љубавнице, а једно није издржала

Ружа Клајн рођена је у селу Доња Вишњица 1883. године, у јеврејској породици Максимилијана Клајн. 

Имала је чак дванаесторо браће и сестара, али број деце није спречио њеног оца да свима обезбеди одлично образовање. 

Након школовања у Сарајеву, Ружа се придружила породици у Бечу. Била је врло образована и говорила је неколико светских језика. У Бечу је радила као у салону дамских шешира и управо ту се једног дана, 1904. године, одиграо судбоносни сусрет.

Љубав Ивана и Руже почела као бајка

Ружа је срела просперитетног, али сиромашног двадесетогодишњег студента вајарства Ивана Мештровића. Била је то љубав на први поглед. 

Ружин отац није одобравао везу своје ћерке са, како га је називао, "сељачићем" који је, готово без новаца у џепу, студирао вајарство на бечкој академији. Кад Ружа није хтела да прекине везу са Иваном, отац ју је 1905. године, протерао из куће. 

Ружа је заједно са Мештровићем живела две године пре него што се 1907. удала за њега. Ванбрачна заједница била је жестоко осуђивана. 

У међувремену, годину дана раније, Иван Мештровић је већ имао своју прву самосталну изложбу, његов рад је постао популаран и почео је да зарађује довољно за учешће на међународним изложбама на које је путовао са Ружом. 

Упркос Ружином јеврејском пореклу пар је приликом венчања имао црквене обреде. Због сиромаштва које им је још увек "дисало за вратом" Ружа није желела да има децу. 

Мештровићу који је био велики традиционалиста и верник ово је тешко пало. После, када су им се финансијске прилике поправиле, Ружа више није могла рађати децу. 

Мештровић: "Жен(к)а је да љуби и рађа"

Брачна срећа није дуго трајала. Ружа је била срдачна и топла супруга, али тешко је подносила Иванове све чешће љубавне излете и авантуре. Постала је позната по љубоморним испадима, а свађе су постале свакодневица.  

Мештровић је био врло заљубљиве природе и Ружа је тога била потпуно свесна. У својој аутобиографији "Ватра и Пепео" вајар је годинама касније прилично отворено причао о својој фасцинацији еротиком. Чврсто је веровао да је између мушкарца и жене битан и могућ једино телесни однос. 

Мештровић описује односе са неколико својих љубавница, разоткривајући своје виђење сексуалности, као и то какав тип жене (или “женке”, како је знао да назива други пол) га највише привлачи.

Овакве погледе на свет, стална говоркања по чаршији и самоћу, Ружа је све теже подносила. 

Једно време, Ружина главна супарница била јој је Ружена Заткова Квошчински, фатална црнка којој је вајар посветио два поглавља у својој аутобиографији. Њена му се грађа тела, писао је, чинила створеном "само да љуби и рађа". У суманутим покушајима да одвоји мужа од "демонске Заткове", како ју је звала, Ружа је у Лондону Мештровићу намештала многе младе заводнице наивно верујући да ће му оне, у вртлогу страсти и пожуде, скренути мисли са жена за које се емотивно везивао. 

Ружа је у овоме била доста успешна, а Мештровић није много бирао. Љубавнице су се ређале, а ту треба поменути Марију Рачић Банац, жену угледног дубровачког трговца чије лице се нашло на многим његовим делима. 

Коначни растанак Мештровића и Руже

Након што је Ружа сазнала за Мештровићеву љубавну везу с Олгом Кестерчанек, преломила је и решила да је доста. Отишла је у Немачку где је од почетка 1922. била на школовању у Дрездену. 

У Загребу 1923. излагала је на "Прољетном салону" у Умјетничком павиљону у Загребу. 

Од Ивана Мештровића Ружа се службено развела 1925 године. Након растанка уметност је попримала све значајније место у њеном животу. 

Излагала је у Загребу, Шпанији и Јужној Америци. Посебно је била активна на хуманитарном плану.  Током каријере је створила стотињак радова углавном након растанка са Мештровићем. 

Умрла је у свом загребачком стану 1942. након тешке болести. Било јој је 58. година. 

Гроб за бившу жену

Иронично, упркос чињеници да је у својој биографији често спомињао њену посесивну природу, многи данас сматрају да је Ружа била највећа животна љубав Ивана Мештровића. 

Сахрањена је на загребачком гробљу на Мирогоју. Надгробну плочу њеног последњег почивалишта урадио је Иван Мештровић. 

Иван Мештровић по други пут се оженио управо Олгом Кестерчанек са којом му се остварила велика жеља да постане отац. Пар је имао четворо деце – Марту, Твртка, Марију и Мату.