Хтео је да се ОБЕСИ: Наш глумац био је на рубу сиромаштва, а због дугова је помишљао да себи СКРАТИ МУКЕ
Годинама радио физички посао, а онда му се живот преко ноћи преокренуо!
Глумац Синиша Убовић недавно је јавности открио детаље из периода свог живота који су били обележени тешкоћама и изазовима.
Један од најупечатљивијих момената био је тренутак када је имао дуг од чак 30.000 евра, због чега је, како је признао, размишљао да дигне руку на себе и тако изврши самоубиство.
Чувени Ђуза Стојиљковић преотео пријатељу жену - великан српског глумишта ове вести саопштио другу док је лежао у болници
Данас, 21. фебруара, обележавамо Међународни дан матерњег језика - неизрециво важан за сваки народ
Бату Живојиновића премештају из Алеје заслужних грађана - Огласио се син Миљко: "Све је било стопирано"
- У једном тренутку сам доживео преокрет. Радио сам у позоришту, на радију, телевизији, али нисам увек био задовољан, на многе послове сам морао да пристајем јер сам од тога живео. То је доводило до тога да сам се питао да ли сам ја квалитетан, да ли сам за овај посао и када ће неко да ме примети. Онда се десио тај преокрет – са 35 година добио сам главну улогу у серији "Мирис кише на Балкану". Љубиша Самарџић ми је дао ту улогу и тада сам почео да трагам за животним питањима и дошао сам до једне књиге Лујзе Хеј. Стицајем околности сам постао једини стипендиста те жене - рекао је глумац, те наставио:
- Када ме је позвала, бринуо сам се како ћу да обезбедим авионску карту, да ли ћу да позајмим од некога или да подигнем кредит, а у то време овде добијам ту улогу и то је била моја највећа прекретница јер једини услов који сам добио од редитеља Љубише Самарџића је био тај да за време снимања, односно четири месеца, будем константно ту, а усред тог снимања ја добијам понуду да одем на едукацију. Љубиши сам рекао да треба да идем у Америку, а он ми каже да онда нећу играти и да се одлучим да ли ћу коначно да играм главну улогу коју сам добио или ћу да идем негде. Он мене пита где идем, а ја не знам ни како да му кажем. Ја сам му рекао да је то за неки јавни наступ, а он каже мени да је то глупост, шта ће мени јавни наступ, да сам ја глумац, ја то знам... И сутрадан су ме звали из продукције и направили су такав распоред да сам добио 10 слободних дана и отишао тамо, завршио то и добио стипендију.
Синиша је испричао како је уписао глуму из петог покушаја, истичући да је претходно радио различите послове како би преживео.
- Глуму сам уписао из петог пута, те прве године када нисам уписао био је рат и нисам осетио да треба да идем у војску. Уписао сам Вишу пословну школу и дао два испита и после другог испита сам схватио да мене то не занима. Онда сам почео да шверцујем мајице из Сегедина, па сам продавао семе палме, када год неку глупост измислим шта ћу да радим, онда ме мајка шаље у њену фирму да то продајем њеним колегиницама. Знао сам какво је време било тада и да моји родитељи тешко живе, нисам хтео да седим него сам стално нешто радио. Неколико месеци сам радио на грађевини када се зидао "YU бизнис центар", истоварао сам шут и после два месеца када сам скупио паре моји су ми додали да могу да купим 501 фармерке - ето толика је плата била.
- Другарица ме зове и каже ми да у Новим Бановцима има неко градилиште, па смо ишли да чистимо шут и малтер у купатилима са соном киселином, сећам се тога али то ми је било супер јер сам могао да зарадим и да купим себи цигарете. Следеће године сам отишао у војску и када је дошло време пријемног ја сам замолио комаданта да ме пусти, али ни тада нисам прошао. Када сам завршио војску отишао сам у Словачку и мислио сам да ћу тамо да останем. Радио сам као конобар и као ди-џеј… Трајало је то и онда сам из петог пута уписао глуму и 1996. године сам завршио студије - рекао је он за домаће медије, па открио од чега је живео тих година:
- Живело се од разних хонорара, радио сам и синхронизације, разне представе и шта год сам могао. Године 2001. сам добио прво дете и онда је ту кренуо додатни притисак, ни супруга ни ја нисмо имали сталне плате. Од 2000. године када сам ушао у причу слободног уметника сваки месец је било питање да ли ћу моћи да изгурам финансијски, да ли ћу моћи да купим детету шта треба и врло често није било пара, а пуно сам радио. Године 2006. сам одлучио да покренем приватан бизнис, отворио сам пицерију, то је трајало три године и само сам у дугове ишао. На крају сам дуговао 30 хиљада евра и питао сам се да ли да се обесим. Онда сам кренуо да радим додатно, па сам радио као возач у оквиру позоришног фестивала, један продуцент ме је позвао да будем његов сарадник, а моја улога је била да возим људе који долазе из иностанства, мени је та дневница била јако значајна.
Србија Данас/О.Т.
