МНОГИ СРБИ НЕ ЗНАЈУ ПРАВЕ ПОДАТКЕ: Ово су НАЈВАЖНИЈЕ БИТКЕ НАШЕ ИСТОРИЈЕ - од Немањића до КОШАРА

У Србији се данас обележава Дан Војске Србије, у знак сећања на подизање Другог српског устанка, на Цвети, 1815. године у Такову као одговор на вишевековну насилну владавину Отоманског царства.

Тим поводом подсећамо на све најславније битке у којима је српска војска показала храброст, јунаштво и жељу за слободом. У свакој битки српска је војска губила живот, а поједине су оставиле дубок траг у историји. 

Неке битке су добили, неке су губили, а из  сваке су се рађали митови и имена великих Срба.

У војничком смислу Други српски устанак разликовао се од Првог српског устанка у самом интензитету борби и то уз минимлно проливање крви и губитка војника, минималне ратне операције као и минималне штете, с обзиром на то да је устанак вођен против власти.

Кнез Милош је тада био свестан надмоћи српске војске, а дуго ратовање му никако није одговарало. Имао је план да одмах на почетку устанка оствари пар важних победа - да се ослободи одређених територија и да тај остварен успех буде основа за преговоре са турском страном. Врло брзо централна Србија је била ослобођена, прекинут је цариградски друм, а владавина Сулејман Паше је коначно постала нефункционална.

Уколико се вратимо неколико векова уназад и присетимо се Битке код Велбужда која се одиграла  суботу 28. јула 1330. године између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном и његовим сином младим краљем Душаном са једне и трупа царевине Бугарске предвођених царем Михајлом III Шишманом (1323—1330) са друге стране, присетићемо се чињенице да је Србија захваљујући својој војсци победом постигла много.

Иначе, повод за битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов заједнички напад на Србију. Битка се окончала  погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан.

Бугарска је на крају битке била ослабљена и сведена у границе између Дунава и Марице, тако да више није била у стању да офанзивно делује ка вардарској долини. То је значило да је Србија себи потпуно обезбедила посед Македоније и несметан правац деловања ка Егејском мору.

Међутим, Краљевина Србија се победом код Велбужда није проширила што је био почетни план, већ је битком извојевала само Ниш.

Још један сукоб између Срба и Турака је битка на реци Марици, а  представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.

Битка се десила у петак 26. септембра 1371. године и то  између снага Османског царства под вођством румелијског беглербега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи. 

Ова битка је касније добила назив и Маричка битка јер се одиграла на реци Марици, али према писању неких историчара битка се одиграла код Черномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги.

Српску војску сачињавале су српске снаге састављене од војске Угљеше и Вукашина и неких српских великаша које су биле довољно способне да се одупре најзеди турске војске. Предводили су их  краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша, а обојица су погинули у бици.  

Турци су у то време освојили  неколико добро утврђених градова као што је Дринопоље и на тај начин створили мостобран за даља освајања у Европи. 

Постоје разне спекулације у вези с овом битком, од тога да су Турци победили на превару, до тога да су се Срби током ноћи понапијали и заспали, а турска војска их изненада напала и тако поразила.

Једна од најупечатљивијих борби Срба и Турака јесте и Косовска битка за коју је сваки Србин засигурно чуо, а циљ битке био је да се барем привремено заустави Османско ширење у Европи.

Бој на Косову, или како се још назива  Видовданска битка, вођена је  15. јуна  1389. године на хришћански празник Видовдан, недалеко од Приштине, између српских и османских  снага.

Српске снаге је тада предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат И са синовима Јакубом и Бајазитом.

Испрва, српске снаге потиснуле су  противника, а Милош Обилић  успео је да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је после тога консолидовао своје редове и крене у против напад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију. Неки извори бележе српску  победу, а тек касније  у 15. веку  јављају се наводи о нерешеном исходу и српском поразу. Због тога се и данас сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.

Не тако занемарена битка јесте и Битка на Мишару  која је вођена гле чуда, између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа 1806. године.

Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка.

Српска војска јачине 6.000-7.000 пешака и до 2.000 коњаника 9. августа  била на Мишару и стигла на Мишарско брдо. Почели  су да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме, јер је Карађорђе видео тактички и стратешки потенцијал, будући да је добар преглед терена испред брда, одакле ће се Турци кретати.

Многи наводе да је положај шанца био пресудан за победу. Док шанац још није био изграђен, Турци су 10. августа изашли из свог логора око Шапца и напали Србе. Двапут су јуришали и двапут су били одбијени.

Битка на Чегру која се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар код села Каменица надомак Ниша сматра се једном од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака када је српска војска задала Турцима смртоносан ударац.

Пошто је српски народ већ био измучен од терора турске власти, јављале су се све чешће побуне, па пољуљано Османско царство више није могло да контролише своје провинције. Након тога реакција јањичара је била брутална. Отимали су земљу од српских сељака и стварали своје читлуке тапијама одузетим од сељака, наметали су дажбине, порезе и обавезе, па је у Београду и у свим хришћанским крајевима завладало безакоње.

Српска власт се у фебруару 1804. године у осветничком расположењу у Орашцу окупила тајно и договорила отпочињање Првог српског устанка под вођством Карађорђа.

Тиме је почека најуспелија побуна сељака у свету која је трајала 10 година, а 1805.године и 1806.године ређају се српске победе, а 1807. ослобођен је и Београд. Већ 1809.године долази до нових заоштравања односа између Турске и Русије. Порта  је објавила рат Русији, а 21. Русија Порти.

Руси су тада као прву помоћ послали Србима 1000 пушака и 30.000 метака, а  Турци су у Нишу имали свега 3.000 војника. Српска војска креће тада у нову офанзиву. Својим јунаштвом истакао се ресавски војвода Стеван Синђелић. Не могавши да победи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака. Да би застрашио Србе, турски паша је у знак освете и опомене наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле-кула на улазу у Ниш.

У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање и данас стоји као симбол борбе Срба за независност.

Међутим, овде се битка између српске и турске војске није зауставила.

Током Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова, између српске и турске војске одиграла се нова битка познатија као Кумановска битка. 

То је једина битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен, а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је разбијена и повукла се ка Скопљу, Штипу и Велесу.

Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану.

Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Српског царства из 14. века.

Након шро се Србија коначно ослободила Отомана, на ред су дошли Аустроугари.

Церска битка водила се од 16. до 19. августа 1914.године, а назив је за једну од  првих битака Првог светског рата, у којој су српске снаге под водством Степе Степановића однеле победу над аустро-угарским снагама под водством Оскара Потиорека.

Тада је спречен покушај Аустроугарске да на самом почетку војнички сломи и окупира Србију како би се, у складу с плановима Средишњих сила, после могла да се окрене против Русије. Такав исход је прилично изненадио светску јавност, која је била очекивала да се једна мала држава не може да  одупре великој сили. Српске војна команда је имала тада исправну дефанзиву  што је и допринело исходу битке. Већ је тада било позанто да су спрски војници у балканским ратовима стекли вредна искуства у вези са модерним начином ратовања.

Уочи Колубарске битке  1914.године српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар И Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.

Колубарска битка највећа је битка коју је српска војска водила у Првом светском рату. 

Тада су готово сви светски медији увелико  јављали о потпуној пропасти Србије, а непријатељи ликовали како је Велики рат већ добијен. И баш у тренутку када више нико није веровао да Срби могу било шта да промене. На чело Прве армије краљевина Србије дошао генерал Живојин Мишић и повео своју храбру, срчану чету у најславнију битку у сроској историји -Колубарску.

Хрвати, муслимани и Словенци ратовали су на страни Аустроугарске, а у саставу ове аустроугарске дивизије, јуришао је на српске положаје и Јосип Броз, касније назван Тито, у то време припадник 10. чете 25. пуковније. Бројно стање је попуњено последњим што је Србија имала: ђацима, студентима из Београда и универзитета широм Европе који су се вратили како би помогли домовини, а план Живојина Мишића почео је да се одвија - кренула је велика противофанзива целокупне српске војске. Удар је био незаустављив! Изненађеног непријатеља српска војска је гонила на све стране. Тог 15. децембра српска војска ослободила је Београд, из кога је, забележено је, непријатељ побегао користећи окриље ноћи. 

Колубарска битка ушла је у историју ратовања. Никада пре тога није се догодило да се војска којој је предвиђан потпуни слом тако брзо опорави, пређе у контраофанзиву и на крају победи. 

Ту није крај ратовању српске војске.

Београд је 6. и 7. априла тешко бомбардован од стране немачке авијације, а убијено је на хиљаде људи. Југославију су тада  напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге. Београд је окупиран 12. априла. и убрзо је постао центар окупационе власти у Србији. У граду су формирани логори, Бањица и Сајмиште, кроз које је прошло око 450.000 људи, а стрељано је преко 70.000 затвореника. Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а Београд је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама, јединице НОВ Југославије под командом генерал-лајтант Пека Дапчевића, и Црвене армије предвођене генералом Владимиром Ивановичем Жданов.

Град Београд је 20. октобра 1974. године одликован Орденом народног хероја због хероизма  својих грађана, као и жртава које су поднели.

Током дуге историје српска војска била је озбиљна оружана сила која је припремана за одбрану земље од спољњег непријатеља, као и за извршавање других задатака које јој додељивало државно руководство.

И данас, и новијој историји, српска војска има исту функцију.

Последња одбрана српске државе десила се 1999. године на караули Кошаре, а на десетине бораца страдало је на обе стране. 

Битка на Кошарама или приближније речено пакао на караули Кошаре десио се између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије. Трајала је 67 дана, а однела је 108 живота.

Једна је од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине.

Рат се водио између  припадника Војске Југославије и припадника Ослободилачке војске Косова, подржаване од стране регуларне Војске Републике Албаније и НАТО авијације. 

Одбрана српске територије од напада Албанаца одиграла се на Раша Кошарес на граници СР Југославије и Републике Албаније.

Циљ напада са албанске стране била је остваривање копнене инвазије на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и Призрену.

После тешких борби ВЈ успела је да порази нападача и спречи његов улазак на Косово и Метохију.

Припадници ОВК успели су да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на томе подручју који су морали да се повуку, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

На православни Велики петак, 9. априла 1999, у 03.00 почела је масовна артиљериска ватра са албанске стране у правцу карауле Морина, где је био лажни напад, како би се интервентне јединице ВЈ одвукле у том правцу, да би се око 04.30 часова ватра пренела на караулу Кошаре, уз масовни напад пешадије терористичке ОВК. Ватра је била отворена од стране регуларне Војске Албаније према пограничним положајима ВЈ.

У нападу су употребљавани топови, хаубице и минобацачи и ватру су координисали јако добро обучени припадници француске Легије странаца. Албанци су нападали у три правца: први је био према врху Расе Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе.

Током артиљеријског гранатирања, отприлике 1.500 припадника ОВК је непримећено пришло граници. Тада се на првој линији налазило 110 припадника ВЈ. Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову на страни нападача. После подне је ОВК заузео врх Расе Кошарес и одмах прешао у одбрамбену тактику. То му је такође омогућило да донесе неколико артиљеријских оруђа до тог врха. Битке су се наставиле целе ноћи све до поподневних часова следећег дана.

Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума, којим је и окончано тромесечно бомбардовање тадашње Савезне Републике Југославије, повукла са Кошара.