Били су страх и трепет: Вождовачки клан био је најбруталнији деведесетих - Користили застрашујућ начин "комуникације", убили Љубу Земунца, а онда су само нестали

Студија МУП-а Србије, која је завршена почетком 2001. године, детаљно описује злочине које је починила екипа овог београдског насеља.

Били су најорганизованији, али и најбруталнији. Током окршаја са другим ганговима готово сви кључни чланови су погинули, укључујући Горана Вуковића, Александра Кнежевића Кнелета, Зорана Димитрова Жућу, Бојана Петровића, Јована Симендића Симонда... Ипак, ово их није обесхрабрило. Прегруписали су редове, а на чело су дошле млађе снаге које су занат училе од Вуковића, настављајући да се баве старим пословима, али на нов, прилагођенији начин.

Лидерство је преузео младић који је и сам неколико пута био рањен. Након што је постао шеф, повукао се из јавности, а нове снаге које су очигледно биле под његовим утицајем нису наставиле са насилним обрачунима као претходници, што не значи да су мање храбре.

Они су престали са отвореним сукобима са другим клановима, а највеће ривалство имали су са комшијама са Звездаре. Иако су се и они променили током деведесетих и повукли са улица, наставили су да се баве старим пословима.

Ужасне методе мучења

Једини јавни иступ који је указивао на то да вождовачки клан није потпуно напустио своје старе методе била је отмица и брутално злостављање које је шокирало Србију.

У 2005. години отет је младић који је требало да плати откуп од 400.000 евра. На крају су отмичари пристали на мању "цену" - џип, мотор и стан. Осуђени су Срђан Качавенда, који је за жртву одабрао свог венчаног кума, као и Бошко Раца и Андрија Зарић, док је Владан Контић био у бекству месецима.

Оно што је запањило јавност била су страшна средства мучења и "комуникације" које су користили - секира, мацола, клешта, врело уље, а чак и моторну тестеру, што подсећа на методу коју је касније користио Беливуков клан у Ритопеку.

Епилог ове приче је да су Качавенда и Контић осуђени на минималне казне - годину дана и осам месеци затвора. Од тада о "вождовачком клану" није било много информација, барем не у контексту организованог криминала и хијерархије која их је чинила једним од најопаснијих кланова деведесетих година.

Ко су били Вождовчани

"Вождовачки клан" некад је словио за "најјачу екипу у граду". "Зенит" су доживели за време шефовања Горана Вуковића Мајмуна, који се "прославио" убиством Љубомира Магаша, познатијег као Љуба Земунац, у Франкфурту.

У полицији тврде да је Вуковић и формирао групу која је у то време (почетак деведесетих) важила за "најорганизованију и најбруталнију у криминалним срединама на подручју целог Београда".

Ова екипа често је била у сукобу са другим "колегама" па је доста чланова убијено - Александар Кнежевић Кнеле, Бојан Бановић, Ромео Савић, Зоран Димитров Жућа... Крајем 1994. године страдао је и сам Вуковић.

На његово место "ускаче" Мија Башкаловић, учесник, како полиција наводи, многих оружаних обрачуна у којима је и сам више пута рањаван. Ипак, "вождовачки клан" више никад није био у врху криминала, као када је на његовом челу био Вуковић.

У поменутој полицијској студији наведено је да се ова екипа бавила криминалним делима са елиментима насиља - убиства, рањавања, изнуде, крађе аутомобила и њихово враћање за новац, кријумчарење дроге. Новац стечен на овакав начин уложили су у куповину некретнина, станова, кафића, ауто-сервиса, ауто-отпада, кладионица...