У суботу је ЂУРЂИЦ - Православни верници сматрају да ће ОВАЈ ОБИЧАЈ сачувати њихове најмилије од несреће и донети здравље и напредак

Свети Ђорђе или Ђурђевдан слави се у пролеће, на дан његовог страдања у време римског цар Диоклецијана 6. маја по грегоријанском календару. А у суботу, 16. новембра се слави Ђурђиц, у знак сећања на дан преноса моштију овог свеца из Никомидије (сада Измир у Турској) у град Лиду Палестинску.

На православним иконама и средњовековним фрескама свети Георгије је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере. Та икона је, по неписаном правилу, у домовима оних који славе Ђурђевдан.

Дани од Ђурђица до Светога Мрате називају се Мратинци или Вучији дани јер је свети Мрата заштитник вукова. У време мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Кројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове.

На иконама за празник Ђурђиц, овај светац се представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У средњевековним православним храмовима и манастирима он је у реду са светим ратницима, борцима за хришћанство, које предводи свети архангел Михајло, представник сила добра и чистоте новозаветне вере.

Обичаји на дан празника

Иако Ђурђиц није црвено слово, веома је важан и поштован празник међу верницима, па се тако на овај дан не раде тешки послови и ручни радови.

Такође, строго је забрањено ловити вукове, јер ће ловце у супротном задесити велика несрећа и малер који ће их пратити и целе следеће године. У селима западне Србије у ове дане се клало, ћутећи у рану зору на кућном прагу, црно пиле или млад црни петао.

Претходно се пилету или певцу завеже црним концем кљун да не би пустио никаквог гласа. Одсечена пилећа глава везивала се црвеним концем о вериге, па се са њом бајало у време доласка вукова.