СМАЊИВАЊЕ ЖЕЛУЦА - лакши пут ка мршављењу или озбиљан захват? Др Величковић открива СВЕ о овој операцији!

Рекло би се да је операција смањивања желуца у последње време постала веома популарна, нарочито међу јавним личностима. Дарко Лазић, Ана Николић, Индира Арадиновић Инди, само су неки који су се одлучили на овај корак.

О овој операцији, коме је намењена, као и како заправо изгледа постоперативни период, разговарали смо са доц. др Дејаном Величковићем, специјалистом опште хирургије, који је до сада обавио велики број поменутих захвата.

Доц. др Дејан ради у центру за хирургију једњака, већ око 20-ак година, а с обзиром на то да је цео живот у хирургији једњака и желуца, како каже, природни ток је био да пређе на баријатријску хирургију.

- То није први пут да објашњавам људима да ми који се бавимо баријатријом, нисмо естетски хирурзи. Ми се не бавимо естетиком, естетика је само један аспект ове хирургије, код људи који немају друге здравствене проблеме, тј. имају само проблеме са килограмима. Обично ми радимо са пацијентима који имају озбиљне болести, које су повезане са гојазношћу, почев од повишеног крвног притиска, шећерне болести, озбиљне проблеме са зглобовима, кичмом, инсулинском резистенцијом.

- Ти критеријуми за операцију су постављени пре више од деценије. Један од критеријума је индекс телесне масе (БМИ). Предуслов је да БМИ буде изнад 40 или преко 35, али уз неку од поменутих болести. Постоји, међу баријатријским хирурзима, расправа да ли је ово довољан критеријум. Људи желе да се убаци и психолошки критеријум, неке психичке трауме које људи, који имају проблем са килажом, доживљавају у свакодневном животу. Сви знамо да су ти људи стигматизовани, врло често имају проблеме, од авионског саобраћаја, градског превоза, где год се појаве, људи их гледају чудно, људи их гледају да се осећају лоше, није само естетика, гледају их као прождрљиве, то су људи који гледају површно на проблематику.

- Занимљиво је да код мене долазе пацијенти који доста дуго размишљају о томе. Нисам имао пацијенте који су то на пречац одлучили, зато што су видели мене или било кога другог на телевизији и што су видели неког ко је то радио. Истраживао сам за себе и неки период у којем пацијенти ломе то у глави је годину дана. Људи се боје, ово је специфична хирургија, јер ви наизглед оперишете здраву особу, није лако оперисати неког наизглед здравог. Људи дођу код нас као последња опција. Сви су пробали хиљаду дијета, хиљаду начина да смршају, па су имали јо-јо ефекте.

- Постоји неколико врста процедура, а те процедуре можемо да поделимо у две велике групе. Једна група су рестриктивне процедуре, где се смањује капацитет желуца за 70 до 80 процената и имате другу групу процедура, које се зову комбиноване процедуре (рестриктивне мал апсорптивне). У овом случају имате смањивање желуца и изузимање једног дела танког црева из процеса варења хране и апсорпције. Смањивање желуца ("слив гастректомија") је представник прве групе, а гастрични бајпас, представник друге. "Слив гастректомија" се чешће изводи, док гастрични бајпас, која је радикалнија интервенција, углавном се примењује код људи који имају тешке облике шећерне болести. Литератни подаци кажу да је људима који имају изузетно висок БМИ "слив гастректомија" улазна операција, могу да смршају до одређеног степена, а бајпас онда трајно решење.

- Хирург пацијенту треба да објасни шта га чека после операције. Оно што сви треба да знају јесте да операција није крај, операција је почетак борбе. Мораћете да промените све навике везане за узимање течности. Нећете бити способни да, кад сте жедни, узмете флашицу од пола литре и попијете на искап, мораћете да пијете по два до три гутљаја стално, да би унели довољну количину течности. Што се тиче хране, с обзиром на то да је капацитет желуца знатно мањи, имате две групе проблема. Прво, врло вероватно нећете моћи да унесете сву довољну количину хранљивих материја, минерала и витамина, мораћете веома да водите рачуна коју врсту хране и намирница уносите. Она борба која ће се водити код вас је борба за уношењем довољног броја протеина. Пошто је желудац смањен, има улогу у процесу варења, након операције, варење ће бити другачије. Нећете моћи довољно ефикасно да ресорбујете хранљиве материје које уносите. Зато сви људи, након операције, треба да буду на одређеној суплементацији минералима и витаминима, да строго воде рачуна колико уносе протеина и течности. Никада нећете моћи да се храните као раније, у томе је трик.

- То је нешто што ми зовемо психолошке глади. Људи се оперишу, реше да промене живот, али се врате у исту средину, шематизовано понашање од пре се наставља и даље. Није лако пребацити се на други начин живота и та борба траје од 6 месеци до годину дана и потребна је подршка околине и породице. А што се тиче психолошке подршке, то је веома препоручљиво. Има неких људи, ја се с њима слажем, који кажу да је гојазност болест главе, а не стомака.

- Увек када ме пацијенти питају да ли је операција безбедна, ја кажем да јесте, морбидитет и морталитет те операције је веома низак. Ипак, не постоји операција где је проценат смртности нула, чак и на најједноставнијим операцијама, као што је операција црева или херније (киле), жучне кесе, или на много мањим операцијама. Исход једне операције зависи од одабира пацијената, не може свако да буде кандидат за операцију. Једна ствар је хируршки рад и како се обавља, а друга ствар је анестезија, односно анестезиолог, треба водити рачуна о постоперативном току, јер су рањиви и склони компликацијама, тромбовима.

- Тачно је. Ми инсистирамо да људи већ након 2-3 сата од операције устану на ноге, могу да шетају уз помоћ физиотерапеута, увече им већ дајемо да пију воду и практично су они већ сутра способни да иду кући. Ипак, не волим да их пуштам сутрадан, волим да остану још једну ноћ и у зависности чиме се баве, могу врло брзо да се врате послу. Пацијенти углавном питају да ли боли и да ли ћу имати мучнину. Углавном не боли или боли подношљиво и мучнина углавном нема. Имају после операције назогастричну сонду, која нама служи за контролу крварења, коју извадимо увече и то је отприлике све од непријатности.

- Препоручио бих да добро размисле. Увек кажем да је најбоље смршати сам, променити живот, увести физичку активност, водити рачуна шта се једе, али ако не можете сами, онда треба размислити о операцији, изабрати хирурга који се тиме озбиљно бави, који има искуство, хирург мора да вам објасни шта вас чека и онда са породицом да донесете одлуку.