Била сам лудо заљубљена, док нисам схватила ко је он!

Филип је био идеалан момак. Поред њега сам се осећала као краљица. Возио ме је и долазио је по мене на факултет, па касније и на посао, ишли смо на најлепше ручкове и вечере, излазили са друштвом и све другарице су говориле да нисам ни свесна какво благо имам поред себе. А била сам свесна, и те како. Он је био моје све! Фатални, страствени мушкарац из снова чије су нежност и грубост подједнако омамљујуће. Мушкарац који је умео да ме обори са ногу једним погледом, једном реченицом, у једном даху.

Његова највећа страст била је – билијар. Ишла сам на турнире, ноћи и ноћи проводили смо у задимљеним клубовима где сам са барске столице уживала у погледу на Филипа. Било је фасцинантно посматрати га. Док би се сагињао сако би му се затезао преко мишићавих леђа, плаве очи би потамнеле, а усне би се стисле у тренутку концентрације. Изгледало је као да му је так саставни део тела, продужетак руке, савршено средство за спортско показивање надмоћи. Само би повремено подигао поглед са чоје, намигнуо ми и проверио да ли је све у реду.

И све је увек било у реду, бајковито, рајски, савршено. Док ми није стигао e-mail у коме је писало да је Филип криминалац. Знала сам да је раније имао, да тако кажем, проблема са законом. Причао ми је да је неколико пута бранио неке другаре, па да га је због тога полиција приводила, али ово... криминалац? Нисам могла да верујем!

Хтела сам да пренебрегнем ту недоказану информацију, али ми ђаво није дао мира. Кренула сам да копам дубље, да се распитујем около, да покушам да сазнам шта се дешава у мом животу. Шта се дешава са мном и у чијем сам наручју спавала пола године. И, да, испоставило се да је мој Фић, како сам га звала, прилично јак криминалац. И то не само криминалац – већ нарко дилер. Мој дечко радио је оно против чега сам се ја цео живот борила!

Суочила сам се са њим чим је дошао по мене. Села сам у кола и рекла му какву сам поруку добила и да сам све сазнала. Ћутао је неко време непомично, а онда је закључао врата и покренуо мотор. Дао је такав гас да сам се закуцала за седиште. Јурцао је улицама вешто избегавајући пешаке и друга возила, а онда је, на периферији града, нагло закочио. Тако нагло да сам ударила главом у касету за рукавице. И онесвестила се. Следеће чега се сећам јесте вишедневни боравак у некој кући у којој ме је данима малтретирао, везану за кревет. Малтретирао не физички, него психички, али је то болело више од било ког ударца.

Једног јутра је дошао по мене, одвезао ме и избацио напоље, на снег. Зајецала сам од немоћи, а он је рекао само:

"Будеш ли икоме ишта рекла, неће ти веровати. Ја сам угледан у овом граду и нико неће поверовати девојци коју полиција управо тражи због продаје наркотика."