БУСПЛУС И СРПСКА ЖЕНА: Згодни незнанац је у градском превозу сео до мене и рекао да сам му супруга!

Један суморан, кишни дан. Завршила сам обавезе на послу и онако ногу пред ногу идем кући, замишљена и тужна. Јер време је баш такво.

Обично пешачим до куће, али ми се није дало по таквом времену. Улазим у тролу и седам на дупло седиште, поред неке девојке. Врло брзо, она устаје и одлази, а ја  се померам на место до прозора. На моје место, седа господин, који је колико сам касније приметила врло привлачан и рекла бих да има око 50-ак година.  

Већ у следећем моменту у тролу улази Ромкиња, која је иначе редовна на овим релацијама и креће да пева  сада већ "њену" познату песму "Зајди, Зајди"...

Претурам по ташни и тражим новчаник, да припремим новац за њу. По завршетку песме она креће да прикупља новац и обраћа се господину који је седео поред мене:  

- Дај господине неки динар, жив ти ја, види како ти је лепа жена!

Човек прихвати коментар и реагује муњевито као из топа и каже:

- Ево, даће ти моја жена!  

Одједном више није тако суморно и тмурно. Кроз кишно, замагљено стакло као да се пробио неки зрачак сунца. 
У првом моменту нисам била свесна његових речи (реакције) и наставила сам окренута и налакћена на прозор да посматрам кишу која се досадно сливала. Нешто ми је шапнуо, али ја искрено нисам разумела шта. Ипак сам уредно климнула главом и остала озбиљна као да се ништа не дешава.

У стаклу приметим одразе људи који се благо осмехују, онако као за себе. Одједном сви погледи су упућени мени и просто се очекује моја реакција на његов шаљиви коментар.

Господин који је већ сада главни лик у овој причи или сада већ мој стечени "муж" из превоза, устаје и припрема се да изађе на следећој станици. Девојка која је седела преко пута мене, слегне раменима и кроз полуосмех очекујући моје разумевање и просто неки наставак приче, прокоментарише:

- Ето, бар смо се насмејали у овом суморном дану...

Сви гледају у мене, свесни  чињенице да то није мој муж. Прихватам зезање и очекује се да, забога, кажем нешто. Увек спремна да одговорим на шаљиве и растерећујуће досетке, улазим у причу.  

- Еее, то је неки муж. Побеже!

Онда погледам у правцу свог "мужа" и кажем:

- Ето, оставља ме али се ипак свако мало окрене и погледа ме. Ако наиђе контрола, шта ћу ја? Шта да кажем? Он је куцао карту, али је отишао и код њега је остао БусПлус.

Крупнији господин који је седео преко пута мене, сав се тресао од смеха као неки меда и добаци:

- Видите, има то и ону другу страну. Можда имате два стана па је он отишао у један, а ви идете у други.

Девојка се надовезује на причу:

- Ма, ја бих рекла да је он отишао код маме чим вас је оставио.

Крупни господин додаје:

- Е, морам ово обавезно да испричам својој жени јер ме стално тера да се дотерујем када идем на посао, а није ни свесна да ја негде успут могу и да се "оженим". Боље би јој било да ме пусти!   

Ово је једна просечна српска жена у превозу која је спремна да се нашали и учини пут до куће интересантним. Српска жена!

Љиљана Манојловић