Данас се навршава 40 година од смрти Бранка Ћопића: Књижевник је уочи самоубиства оставио потресно али истинито писмо

Један од најзначајнијих српских и југословенских књижевника Бранко Ћопић, извршио је самоубиство на данашњи дан, 26. марта 1984. године, скочивши са Бранковог моста.

У поруци коју је оставио својој супрузи пре него што је извршио самоубиство написао је: “Збогом лијепи и страшни животе!” Пре него што је то учинио, Бранко је био у хотелу "Москва" где је богато частио конобаре, рекавши им: "Имам, верујте, велики разлог…".

Сахрањен је на београдском Новом гробљу у Алеји заслужних грађана, а бројне школе, улице и библиотеке данас носе његово име.

Добио је име по Бранку Радичевићу
 

Током рата у Босни и Херцеговини срушен је његов споменик у Босанској Крупи, а његова кућа у Хашанима спаљена али је она прошле године обновљена.

Бранко Ћопић је рођен 1. јануара 1915. године. Био прво дете у свом крају које је понело име по песнику Бранку Радичевићу, а игра судбине је хтела да његов живот буде завршен на мосту истог имена! Ова судбинска везаност између два Бранка, песника и писца, и данас покреће дискусије о томе по коме је мост у Београду заиста носи име. Ћопићева трагична смрт 1984. године оставила је дубок ожиљак на културној сцени, али и показала колико је тешко било носити се са етикетама које су му биле наметнуте. Ипак, иза себе је оставио неизмерно богатство духа и слова, које и данас живи кроз његова дела.

Борац за истину и правду

Написао је више од 50 приповедака, кратких прича, романа и песама и један је од најчитанијих и најуспешнијих писаца са ових простора.

Међу његовим најпознатијим делима налазе се "Башта сљезове боје", "Јежева кућица", "Орлови рано лете", и многа друга која су постала део обавезне школске лектире. Ова дела одишу љубављу према животу, природи и човеку, подсећајући нас на важност хуманости, храбрости и праведности.

Ћопићева сатира, међутим, није била по вољи тадашњих власти. Његово дело "Јеретичка прича" било је повод за његов сукоб са званичном политиком, што је довело до изолације и прогонства у властитој земљи. Иронично, оно што је Ћопићу донело највише бола у животу, данас се сматра једним од најјачих израза његове литерарне генијалности и храбрости.

Данас, када се присећамо Бранка Ћопића, не сећамо се само писца великих дела, већ човека који је својим животом и радом демонстрирао неуморну борбу за истину и правду. Његова дела и даље инспиришу, уче и забављају, доказујући да праве вредности и права уметност надилазе време у којем су створене и постају вечне. Ћопић, са својом непоколебљивом вољом, хумором и хуманизмом, заувек остаје један од најсветлијих примерака српске и југословенске књижевности.

Деда је био највећа инспирација

Рођен је у месту Хашани у Босанској Крајини, где је завршио основну школу. Учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, да би дипломирао на Филозофском факултету у Београду на педагогији. Отац му умире када је имао само четири године, а он одраста са мајком, сестром, стрицем и дедом за кога је био посебно везан и често говорио да му је он био највећа инспирација.

У основној школи дошао је и до првих књига. Било их је врло мало, али је, како је једном рекао, сваку запамтио. Прво дело је објавио већ са 14 година у омладинском часопису “Венац”, а као књижевник бива примећен већ у раним студентским данима и 1939. године осваја награду “Милан Ракић”.

Током Другог светског рата Бранко је био ратни дописник и припадник устаника народноослободилачке борбе. Иако пре свега сатиричар, рат оставља траг у његовом стваралаштву, па се тих година у његовим реченицама може прочитати страх и жалост које је осећао услед тешке ситуације која је задесила његов родни крај.

• Писање за децу за мене је најлепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за децу, ја се осећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности - говорио је Ћопић.

У радовима намењеним одраслима превасходно се бавио животом сељака, сиромашних, људи са маргине, а инспирација за сеоске догодовштине му је највише био његов родни крај. Иако је завршио факултет и после рата постао професионални писац, често је себе називао сељаком и остао скроман током целог свог живота.

• Човјека ваља пожалити, разумјети учешћем, помиловати га лијепом рјечју и добрим сјећањем, али му се ваља и подсмијехнути. И пустити га да се и он подсмијехне другима и самоме себи - говорио је Ћопић.

1958. године добио је НИН-ову награду за роман "Не тугуј бронзана стражо".

Србија Данас/Пренео: А.Р.