Десет година од смрти Добрице Ћосића - како је "отац нације" обележио политичку и књижевну сцену наше земље

Био је први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 - 1. јун 1993), а поред тога и писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.

Понекад називан “оцем нације”, Ћосић је у току Народноослободилачке борбе био политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа “Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. 

После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића 1966. године.

Први Ћосићеви прозни радови нису привукли нарочиту пажњу књижевне критике.

У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом “Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе.

Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: “Корени”, “Деобе”, “Време смрти” (тетралогија), “Време зла” (“Грешник”, “Отпадник”, “Верник”), “Време власти”, али и многе друге.

Од 14. фебруара до 26. априла је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду “Галеб” којим су обилазили афричке земље. Године 1968. отвара питање Косова и Метохије, чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим.

Године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао: “Српски народ је добијао у рату, а губио у миру.” Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.

Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993), гласањем оба већа Савезног парламента. Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет "Отпор", али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је "Отпор" финансиран из иностранства.

Отворено се залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година. У својој књизи “Косово” (2004) бави се овом темом, а овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године. Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић, назвавши га притом “српским Томасом Маном” и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића “највећим српским живим писцем”.

Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982).

Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Опело је служио епископ бачки Иринеј.

У Удружењу “Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и делом књига из његове личне библиотеке.

Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“, који је објављен 1954. године, узима грађу из стварности Србије с краја 19. века.

То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера. Након култног романа „Корени“, следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе.

У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти“ у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени“, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу.

Године 1982. објављује још есеја под називом “Стварно и могуће”, а потом трилогију “Време зла” (“Грешник” 1985, “Отпадник” 1986. и “Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у “Времену смрти”. Тако је “Временом смрти” и “Временом зла” попуњена празнина између романа “Корени” и романа “Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна свега, 1996. године долази дело “Време власти”, у којем се наставља повест започета романом “Корени”.

Ново издање романа “Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје последње обраћање српској јавности. Убрзо после тога је преминуо.

Србија Данас/24sedam.rs/Пренела С.С.