Ниси признала себи да си ЖРТВА НАСИЉА? Уколико проживљаваш ове ситуације са партнером, РЕАГУЈ

Данас, 25. новембра обележава се Светски дан борбе против насиља над женама. Ова врло важна друштвена појава је, нажалост, присутна свуда у свету и са њом се бори свака трећа жена.

За наш портал о насиљу над женама, установама које се боре против ове појаве, едукацији и другим важним информацијама говориле су Анита Марковић и Наташа Еленков из колектива "Женска солидарност", као и Мина Дамјановић из феминистичке иницијативе против с*ксуалног насиља "Верујем ти".

Ма какав црни петак, у Deichmannu попусти трају целе недеље!

Ма какав црни петак, у Deichmannu попусти трају целе недеље!

НИЈЕ ИСТО! Ево које су круцијалне РАЗЛИКЕ између ПОЛИЦИСТИЧНИХ ЈАЈНИКА и "ОБИЧНИХ" ЦИСТИ

НИЈЕ ИСТО! Ево које су круцијалне РАЗЛИКЕ између ПОЛИЦИСТИЧНИХ ЈАЈНИКА и "ОБИЧНИХ" ЦИСТИ

"БОЛЕСНА" ЉУБОМОРА: Ево како ћеш знати да ниси у здравој вези, ово НЕ ТРЕБА толерисати

"БОЛЕСНА" ЉУБОМОРА: Ево како ћеш знати да ниси у здравој вези, ово НЕ ТРЕБА толерисати

Наташа: Право време да се потражи помоћ је онда када нам се жена обрати и тада, када је затражи важно је да добије максимално могућу подршку. Та подршка подразумева да се одговорност увек тражи у насилнику и да се жени за почетак, верује.

- Том логиком треба да се воде и институције и непосредно женино окружење. Због тога што је насиље свеприсутно, важно је да о насиљу причамо, да би жене које га преживљавју, могле да га препознају. Насиље у вези или браку, најчешће се не дешава на почетку тог односа, оно се појављује онда када се успостави поверење међу партнерима што потенцијално може отежати и излазак из таквог односа.

- Када се насиље деси, после њега следи мирнији период, односно период када насилник може и да се извињава, да умањује оно што је урадио, да обећава да то неће поновити, све док не дође опет до ситуације коју ће искористити да буде насилан. Важно је истаћи и то да не постоји начин да жена изазове насиље, мушкарци који су насилни, створиће сами такву ситуацију.

- Оно што је такође важно, јесте да насиље није само физичко и сексуално, оно може бити и психолошко или економско која су тежа за препознавање јер не укључују увек физичку принуду и напад на тело жене.

Анита: Када је мушкарац насилан према жени, он увек има за циљ да успостави контролу над њом и њиховим односом, да он буде тај који се пита за све, доноси одлуке и који увек све зна шта се догађа у њеном животу. Просто речено циљ је да она буде зависна од њега у сваком смислу. Како би дошао до тог циља, насилник се користи различитим методама којим жени уништава самопоуздање, веру у себе и своје способности.

- На пример, може јој често понављати да нешто не уме, да је глупа, да се не разуме довољно, подсећати је да је женско и да због тога не треба да ради одређене послове. Уз то, да би она заиста постала зависна од њега, он се може трудити и да утиче на њене односе са околином, пријатељима или породицом.

- Може је убеђивати да не треба да верује неком пријатељу или пријатељици, да јој други људи желе лоше, да јој брани да се виђа са породицом, познаницима.

- Насилник жели да жртва буде увек близу њега и да нема други вид ослонца сем њега. Често у насилним односима, партнер брани партнерки да се запосли или је уверава да то није за њу, што говори да јој ускраћује да има свој новац и средства да уколико и пожели да га напусти, она то не може. Уколико говоримо о партнерима који имају децу, насилник може претити жени да ће јој одузети децу ако покуша да се разведе од њега, а може се и користити различитим начинима да децу "окрене против" мајке.

- Када о говоримо о женама са инвалидитетом или неким типом психичке измењености које могу бити додатно зависне од партнера (некад и правно ако је у питању додељено старатељство партнеру), онда говоримо о додатном простору који насилници могу користити и манипулисати како их жена не би напустила.

- Све ово истичем како бисмо разумели колико насилан однос може бити комплексан, да овде не говоримо о женином истинском "избору" да ту и -остане. Насилник брише жени веру у то да из њене ситуације постоји излаз. Из тог разлога је врло важно да она тада добије одговарајућу подршку како би се вратила њена вера у себе и у то да из насиља постоји излаз.

Мина: Жена може да се јави феминистичким организацијама које се баве насиљем над женама и имају СОС телефон у оквиру ког могу добити психоцосијалну помоћ и правну помоћ. Ако се одлуче да се обрате полицији важно је да знају шта су надлежности полиције и шта може да очекује.

- Поступање полицијске патроле на лицу места подразумева да ће полиција узети изјаве од жене и од насилника одвојено, ако је неопходно, позваће хитну помоћ или ће понудити да је превезе до здравствене установе, или ће је упутити да сама оде, и да добије лекарски извештај (не лекарско уверење). У случају да је нужно да је изместе из куће/стана, позваће надлежни центар за социјални рад или "сигурну кућу".

О самом поступку пријављивања насилника, детаљније се можете информисати ОВДЕ!

Анита: Пружање одговарајуће подршке женама које су у ситуацији насиља значи постепени излазак из те ситуације. За ову подршку смо сви на неки начин одговорни. Ако се нађемо у ситуацији да видимо или да од неке жене чујемо да доживљава насиље, битно је да не окрећемо главу, да не тражимо кривицу у њој, да не уверавамо себе и друге да је она то сама тражила или пристала на то, да верујемо њеном искуству и да је не осуђујемо.

- Да бисмо створили окружење које ће охрабрити жене да начине корак из насиља, потребно је да разумемо и поручујемо да жена никад није крива за насиље које преживљава или је преживела. Насилници су ти који су подмукли, манипулативни и једини одговорни за насиље које врше.

- Важно је да жене са искуством насиља знају да нису саме, да заслужују живот без насиља и да из сваког насиље постоји излаз. У Србији постоје удружења и организације која пружају различите врсте подршке женама са овим искуством. Једна од ових организација је Аутономни женски центар у ком дуги низ година раде специјално едуковане консултанткиње за рад са женама које су преживеле трауму мушког насиља.

- Путем бесплатног СОС телефона и индивидуалних сусрета, оне пружају психолошку и правну подршку женама која има за циљ оснаживање жена да изађу из ситуације насиља. Бесплатни СОС телефон Аутономног женског центра је 0800 100 007 и жене га могу позвати сваког радног дана од 10х до 20х. Разговори на СОС телефону могу бити анонимни.

ОВДЕ можете пронаћи бројеве телефона и других удружења и организација у Србији које женама могу пружити подршку у ситуацији насиља.

Наташа: - Насилници и разноразни релативизатори насиља (што те људе такође чини насилницима) воле да до те мере умањују мушко насиље над женама, да често покушавају да оправдају насиље помрачењем свести, биолошким предиспозицијама, тешким детињством, зависношћу од алкохола.

- Међутим, ништа од тога није оправдање за насиље које мушкарци чине. Један од највећих митова је да је насиље резервисано за мрачне ћошкове и улице, али оно се дешава свуда. Насилници су људи око нас, не можемо на "прву лопту да их препознамо", нити једном мушкарцу не пише на челу да је насилник.

- Не постоји  "помрачење свести" или "злочин из страсти", мушкарци који су насилници, насилници су јер су уверени да смеју да буду насилни. Они дубоко верују да на то имају право, а само насиље и застрашивање им пружа одређени осећај моћи и контроле. Често се као оправдање помињу и менталне болести и зависност, међутим, особа која је ментално болесна или зависна или има проблема са алкохолом, биће насилна према свима, не само према женама.

- Још једна лаж која се потура јесте да су то "манијаци". Није реч ни о каквим манијацима, него о мушкарцима који дају себи за право да ударају, понижавају, вређају и контролишу жене. Овде можемо говорити и о друштву које суштински не верује женама.

- Колико год је стање лоше, ту је и простор за пружање отпора. А то можемо да урадимо сви заједно, почев од једне једноставне ствари: веровање женама, слушање женских исксутава, стварање безбедног простора где ће жене моћи да наиђу на подршку.

Мина: Превенција је могућа и она подразумева да ћемо донети одлуку да увек и свуда говоримо и супротстављамо се насиљу. Да ћемо увек реаговати на насиље, да нећемо тражити оправдање за насиље и да ћемо донети одлуку да верујемо да жена никад није крива за насиље које јој се деси. То је оно што ми појединачно можемо да радимо за себе и у свом најближем окружењу.

- Оно што је можда важније јесте како се држава односи према овом проблему, јер насиље над женама није појединачан проблем једне жене, већ је организован систем уверење којима се од малих ногу учимо, а које подразумевају да се жене третирају с непоштовањем, и да је мушкарцима дозвољено да врше насиље над нама. Кад кажем дозвољено, мислим на то да смо од малих ногу учени и учене да дечаци исказују симпатије према девојчицама тако што их хватају, чупају и слично.

- Овакво понашање и поред тога што девојчице изражавају негодовање, не наилази нити на осуду, нити на санкције од ауторитета, већ се подржава и релативизује, тако што се не назива правим именом. Када погледамо минималне казне које добијају починиоци насиља или када у медијима видимо да се жене понижавају и да се насиље исмејава, мушкарцима то може бити зелено светло да чине насиље, јер знају да неће трпети никакве санкције нити казну.

- Дакле, превенција је могућа тако што ће држава за почетак кажњавати насиље, и тако дати пример да га не толерише. На нивоу образовног система, уводиће се обуке за просветне раднике и раднице, садржај различитих предмета укључиваће теме које на јасан начин обрађују насиље над женама. Држава ће спроводитити тренинге за полицију, тужилаштво и медије. На све ове едукације може се послати јасна порука да насиље над женама јесте злочин, да је кажњив и недопустив, тако ћемо мењати и став људи у друштву према овој појави, а чини ми се да је то и једини пут ка њеном крајњем искорењу.