VUKOVSKO, MEĐU KUPREŠKIM GORAMA: Selo prelepe prirode i velikog stradanja srpskog naroda

U tim trenucima sam se setio krajiške pesme ispevane nakon poslednjeg rata u BiH, u kojoj se prvo postavlja pitanje "oj Miloše, pobratime mio, je si l skoro na Glamoču bio", a zatim odgovara "jesam bio i sve sam vidio, dušmanin je kuću zapalio".

Bio sam u Vukovsku. Pre otprilike mesec dana. Zajedno sa svojim bratom Mitrom, ratnim predsednikom Kupresa, koji je tih dana došao iz Čikaga i sinovima. Brat je hteo da posle dve i po decenije ponovo poseti Vukovsko a ja da mi sinovi vide jedno od najlepših i najstradalnijih sela u BiH. I sve je popaljeno i porušeno.

Put nas je vodio preko Kupresa, Begovog Sela, Otinovaca, Botuna...U Botunu, kod Kukavičkog jezera, koje se ugnezdilo u hladu stoletne bukove šume, oko puta zidine popaljenih srpskih kuća. Na nekoliko njih ustaški grafiti. Od 1994. u lepom srpskom selu, do čijih prvih kuća se spustila kao more nepregledna četinarska šuma, je potpuna pustoš.

Levo iznad Kukavičkog jezera odvaja se put za Gornji i Donji Mračaj, prema Bugojnu.  Srpska sela, moje najlepše ratne uspomene. Tamo sam u maju 1994.  kao komandant borbene grupe Mračaj, koja je brojala između 150 i 180 boraca, na šumovitom frontu širokom pet kilometara, vodio žestoke borbe protiv pet puta brojnijih muslimana iz Bugojna i Gornjeg Vakufa, sprečavajući njihov prodor prema Kupresu. 

Poneseni zanosom vojevanja za svoj narod, ulažući poslednji napor, sve bitke smo dobili a onda smo Mračaj morali da napustimo bez borbe. Danas samo zidine kuća, u korov zarasla groblja i podivljali voćnjaci svedoče o nekadašnjem srpskom prisustvu i lepom životu u ova dva sela. Ispod Rdelja i Crnog vrha.

Od Botuna put je nasut peskom. Vodi kroz gustu smrčovu šumu. Ni šumsko bogatstvo, ni ogromne žrtve koje je selo podnelo u borbi protiv ustaša i fašizma, nisu bili dovoljni da komunisti za četiri decenije svoje vladavine asfaltiraju put do Vukovska i kroz Vukovsko. Srećom, sadašnja hrvatska vlast u Kupresu put održava u dobrom stanju, nema rupa ni rivina od vodenih bujica.

Nakratko, radi fotografisanja, zastajemo kod čuvenog gorostasnog kamena visokog 7-8 metara koji se uspravio tik pored puta, kao da stražari i nadgleda ko dolazi u opustelo selo. Na izlazu iz šume, na horizontu nas dočekuje zvonik Crkve blagoveštenja presvete Bogorodice, podignute u donjevukovskom zaseoku Kudilji. Sagrađena 1860. godine jedna je od najstarijih hrišćanskih bogomolja u jugozapadnoj Bosni. U ovom kraju od nje su starije samo pravoslavne crkve u Livnu i Čipuljiću kod Bugojna. Uporedo sa crkvom u selu je radila četvorogodišnja škola, tako da je u devetnaestom veku većina dece  u Vukovsku znala da računa sve četiri osnovne računske radnje. 

Zid oko crkve oronuo, ponegde i zarušen. Na crkvi se još vide tragovi nedavne provale. Nepoznati vandali su u toku noći provalili u svetinju. Kako vrata nisu mogli da razvale, polupali su prozore, ušli uz pomoć merdevina, polomili i ispreturali sav crkveni inventar, uključujući i ikone. Ovo divljaštvo je naišlo na ogorčenje i među Hrvatima a predsednik kupreške opštine se oglasio saopštenjem u kojem da je u pitanju nedopustiv i bespotreban vandalizam, od kojeg nikom neće biti bolje.

U crkvi nema sveštenika. Nema naroda, nema ni popova. Kad treba, dođe sveštenik iz Blagaja. Vukovsko je oduvek bilo selo u kojem je živelo isključivo pravoslavno stanovništvo. U poslednjem ratu meštani, mobilisani u 7. brigadu VRS, uz pomoć bataljona iz Ključa, uspešno su branili selo od napada Hrvata i muslimana iz Bugojna, Gornjeg Vakufa, Rame i Prozora. Sve do novembra 1994. kad je u pomoć neprijateljskoj vojsci priskočila i srpska politika.

Nakon dvonedeljnih krvavih bitaka, u noći između 1. i 2. novembra, VRS je napustila Vukovsko i Bućovaču. Zajedno sa vojskom otišao je i narod. Da se više nikad ne vrati. Sad u Čikagu, Melburnu, Beogradu, Banjaluci i ko zna po kojim svetskim metropolama i svratištima Vukovljani tuguju za Svitlicama, Siverom, Ravašnicom....Željni samo da bar još jednom dođu, pogledom zagrle drage pejzaže, posete grobove predaka i sa novim tovarom tuge i uspomena se vrate u tuđinu.

Dok stojimo u porti crkve, nemog svedoka tužne srpske sudbine, teško se oteti navali emocija. Guši nešto u grlu, izdajničke oči se napunile suzama.

- Ti plačeš – pita Mićo.
- Ma ne plačem, nego onako. Nešto steglo. 
- Zato i pitam. Da nije dece, sit bih se isplakao. Kroz glavu mi prolaze ljudi iz Vukovska koje sam poznavao. Koliko prijatelja i dobrih ljudi sa kojima sam drugovao. Koliko su snova ovde sanjali i koliko su ih u novembru 1994. sahranili. Srećom pa nisu znali da neće da se vrate. Jebem ti prokleti rat.

U blizini crkve zidine nekadašnjih kuća. Zarasle u korov. Bajići, Živanići, Lugonje, Glišići, Popovići, Dražići... Dole u polju vide se ostaci kuća Dujmića i Aškića. Nekad se ovde živelo, radilo, ženilo, udavalo i rađalo. Kroz prozore, kroz koje su se nekad u nebo izvijale slavske i svadbarske pesme, danas izbija korov i grane drveća koje je osvojilo većinu zidina.

A sunce iznad Ravašnice sija jednakom toplinom, blagi povetarac sa Raduše bezbrižno pirlija niz Vukovsko polje prema Ravanjskim Vratima, zaljubljeni par orlova sa jednakom radošću klikće praveći vratolomije na nebu iznad Kudilja. Sve je isto kao nekad a ništa nije isto.

Na brdašcetu iznad crkve vide se ostaci kuće mog pokojnog prijatelja Stanislava Nikića, nekadašnjeg načelnika na VMA. Koliko je samo poznatih i priznatih ljudi ovo selo dalo srpskom narodu, Bosni, Srbiji. Od čuvenih lekara, pisaca i naučnika, do vrhunskih sportista. 

Pred crkvom nam se pridružuje Marinko Janjić, sa sinovima Radovanom i Stefanom. I on došao zbog sinova, "da se deca ne odrode", pa žuri u Banjaluku, gde je izbegao. Sutra ide na svadbu, udaje se ćerka Nike Lelovića, neustrašivog komandira vukovskih izviđača, koji je 4. jula 1992. zajedno sa još petoricom saboraca, poginuo u našoj akciji na padinama Raduše.

Janjić nas zove da nam pokaže vrelo Studenac, tridesetak metara od crkve. Voda hladna kao led.

-Vrelo je samo dva puta presušilo. Uoči ovog i uoči Drugog svetskog rata. Za crkvenih zborova, devojke su na ovom vrelu rukama vodu zahvatale i davale momku koji im se dopada. Tako se nekad ašikovalo i pokazivale simpatije.

Nedaleko od crkve, s desne strane puta, sačekuju nas ostaci velikog spomenika, koji su Vukovljani uoči poslednjeg rata podigli članovima svojih porodica koje su ustaše pobile na Borovoj Glavi. Hrvatske vlasti u Kupresu su pozvale Srbe da  na Ilindan 1941. dođu u Kupres, navodno radi prijavljivanja u vojnu evidenciju. Ne sluteći zlo, pozivu se odazvalo i 185 domaćina iz Vukovska. Hrvati su ih povezali žicom, potrpali u kamione i odvezli na Borovu Glavu, gde su ih nad dan ranije iskopanom jamom pobili maljevima, sekirama, krampovima i noževima. Božijom voljom, jedino je Todor Nikić uspeo da pobegne sa grdnog gubilišta. Ali mesecima nije smeo da se javi ni svojim najbližim i ispriča im o strašnom pokolju, jer se plašio da mu niko neće poverovati da su komšije Hrvati, tek tako, iz čista mira, zaklale 185 Srba.

Tek 1990. godine država je Vukovljanima dozvolila da kosti svoje braće, očeva i sinova izvade iz jame i prenesu u svoje selo. Dok je kolona sa posmrtnim ostacima prolazila kroz Kupres pojedini Hrvati su psovali i besno dobacivali Srbima, svojim komšijama i kolegama s posla, preteći da će ih ponovo klati. Zasmetalo im što ljudi sahranjuju svoje mrtve.

Srećom, zlo se u poslednjem ratu nije ponovilo, ali su posle njega hrvatski ekstremisti teško oštetili spomenik podignut iznad zajedničke grobnice u koju su žrtve sahranjene. Maljem polupane mermerne ploče sa imenima nesrećnika stoje na gomili. Prelomljene ploče, prelomljena imena, prelomljene sudbine čitavih porodica, celog sela. Na delu jedne table, jedno za drugim, imena devet Nikića.

Po belom svetu rasuti Vukovljani su ove godine preko društvenih mreža pokrenuli akciju prikupljanja sredstava za obnovu spomenika. Juče čitam da akcija ide dobro. Daju i oni što imaju i oni što nemaju. A kako i ne bi. Sevap je, mučeničke duše su zaslužile da se ne zaborave.

Kod zidina nekadašnje četvorogodišnje škole skrećemo levo, prema kudiljskom seoskom groblju. Levo u hladu, kraj zidina nekoliko kuća, veliko stado ovaca. Pored njih čobanin i nekoliko magaradi. Musliman, stočar sa Vlašića. Na sred puta se raspada mrtva ovca. Jedva tridesetak metara od stada. Zaustavljam automobil i pitam čobanina zašto ovcu ne skloni s puta. Ako ne zbog prolaznika, onda zbog ostalih ovaca. Bilmez ćuti.

Groblje raskrčeno. Neko je skoro po njemu posekao šiblje i očistio korov.  Pokušavajući da spasi more spomenika, sudbina i uspomena. Nama je pažnju najviše privukao red od šest velikih krstova, koji stoje u nizu, jedan do drugog. Tu su sahranjeni sveštenici Popovići, iz jedne od najčuvenijih svešteničkih porodica u Krajini, koja je narodu dala desetine dobrih sveštenika i vrhunskih intelektualaca. Popovići su u Vukovsko došli otprilike pre 400 godina, sa Manjače, od manastira Gomionica. Iz ove porodice je poznati istoričar Nikola Popović, nekadašnji direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. Na jednom krstu godina rođanja 1660. godina smrti 1745. 

Nastavljamo prema Markovićima, Mitrovićima, Svitlicama. Svuda beskrajno lepa priroda i beskrajna pustoš. Zidine, zidine i samo zidine. Ćute i optužuju.
Kratko je ljudsko pamćenje, pamet još kraća.

Rat je ispraznio i opustošio Vukovsko, mir i pljačkaška privatizacija opustošili su celu Bosnu. Desetine i stotine hiljada Srba i muslimana, a najviše Hrvata, odlaze u Zapadnu Evropu, u potrazi za boljim životom. I toj reci mladosti i pameti koja bespovratno odlazi ne vidi se kraj.

Ostaju samo starci. I spomenici. Kao ovi krajputaši na koje nailazimo nedaleko od Katanića. Zaseoka kojeg više nema. Bilo je i živelo, njegovi pitomi krajolici su odjekivali od cike i vriske na desetine dečaka i devojčica a onda su došle komšije i sve ih poklale. Za pola sata. Brže nego što se pokolje toliko pilića.

Bilo je to 27. avgusta 1942. kad su kod izvora Tromošnica kupreški Hrvati poklali zbeg civila iz Vukovska u kojem su se nalazila tri muškarca, 13 žena i 35 dece. Uglavnom iz porodica Marković i Katanić. Godinu dana ranije, na Borovoj Glavi, zaklano je 11 Katanića. Od 83 člana te porodice rat je preživelo njih 15.

I ovaj spomenik je bio srušen, ali su ga Vukovljani nedavno obnovili. A starom-novom spomeniku su dodali i spomen-obeležje borcima VRS koji su izginuli u poslednjem ratu. Da bi spomenik koliko-toliko obezbedili od budala, kojima ni nejač poklana u kolevci nije sveta, Vukovljani su spomenik osigurali kod jednog osiguravajućeg društva.

Milutin Bogdana Katanić dve godine. Ruža Đure Katanić dve godine. Mara Đurina tri godine. Jela i Bosa od oca Cvije osam godina, njihov brat Vojo šest godina. Bosa Bogdana Katanić 10 godina. Njena sestra Stana osam. Njihov brat Bogdan osam. I najmlađi Marko dve godine. Čitamo imena, krstimo se i kao da se stidimo jedni drugih kradom brišemo suze. Samo zver ovde ne bi suzu pustila. I samo zveri, paščad krvoločna u ljudskom obliku, su mogle klati majke i nejač na njihovim grudima.

U ovom delu Vukovska žive dva povratnika. Stojan Pavlović i Velibor Marković. Obojica žive sami. I niko ih na očevini neće naslediti. Stojan već ostario, Velibor se nije ženio.  

 

Osmogodišnja škola u zaseoku Svitlice, nekadašnja područna škola za celo Vukovsko, teško porušena. Samo na jednom delu  krov od crepa otima se krajiškim vetrovima. Ali i ovako, zidine  nekadašnje škole deluju nekako lepo, gospodski.

Kud god pogled doseže, cvetne livade, gajevi smrčove i bukove šume i – zidine. Zidine kuća, zidine štala, zidine ambara, zidine sušara i mlečara. Zidine srpskog postojanja i stradanja.....Barišići, Miškovići, Pavlovići, Baštići...pa Golića brdo, Lelovići, Manojlovići, Ostojići...Sirotinjska domaćinska ruka sa mnogo muke, odvajajući od usta gladne dece, sagradila, ruka budala, koje mozga nemaju, sve u jednom danu zapalila. 

Kao da čita moje misli, Mićo glasno razmišlja.

-Zar ne bi Kupresu bilo bolje da ovde žive ljudi, da drže stoku, proizvode meso i mleko, privređuju, plaćaju porez. Poželeće se Hrvati Srba. Ali biće kasno i za jedne i za druge. Kad nestanu Srbi, to će biti kraj i za Hrvate.

Nakon dvadesetak minuta vožnje izmeđi lepih valovitih brežuljaka, lepih livada i lepih zidina, jer ovde nema ničeg što nije lepo, stižemo u Bućovaču, najudaljenije selo kupreške opštine, u podnožju planine Raduše. U Bućovaču se vratilo nekoliko porodica, još nekoliko ih ovde dolazi preko leta, pa se naokolo vide tragovi života. Tu i tamo obnovljena kuća, pokošena njiva, posejano žito...

Na početku rata imao sam devojku iz Vukovska. Ostavila me zbog jednog lepšeg i boljeg momka, vojnika iz Ključa. Kad sam joj juče javio da idem u njeno selo i pitao šta da joj donesem, rekla je kamen i cvet. Uzmi bilo koji kamen, uberi bilo koji cvet i to mi donesi. Da ih poljubim i da se isplačem.

Sižemo pred kuću ispred koje se igraju deca. Prepoznajem Aleksandra Lugonju, hrabrog saborca iz ratnih dana, jednog od komandanata odbrane sela. Posle rata se dobro snašao, doktorirao u Italiji, živi u Banjaluci ali je često pod Radušom. 

U društvu sa njim njegov rođak Tomislav Lugonja. U vreme rata vozač autobusa, na liniji od Kupresa do Beograda. Nekoliko puta smo zajedno putovali u susret svetlima velegrada i posle dva dana se vraćali u mračne ulice rodnog grada, da nastavimo unapred izgubljenu bitku.

Tomislav živi u Novom Sadu. Došao sa ženom, sinom i unučadima. U dvorištu petoro dece. Jovana, Nikolina, Aleksandra, Uroš i David.

Teško je reći ko se više obradovao susretu. Pitanja i sećanja se sustižu. Udaramo po rakiji i pivu. Ja mešam i jedno i drugo. Pitam, ko se vratio, ima li nekog meni poznatog.

- Da li si video onaj traktor što je sad prošao?
- Jesam.
- Pa to ti je Dušan Malušić. Kreka, tvoj izviđač. 
- Kakav mi je imenjak? Drži li se?
- Duša od čoveka. Samo ako ga vidiš izgrdi ga da malo smanji piće.
- Ma nek pije. Svakako je mreti.

Vratile se sestre Sofka i Joka Bencun. Drže petnaestak krava. Milica Periz, koja je izbegla u Prnjavor, leta provodi u zavičaju. Upozoravaju me da ne zaboravim pomenuti i Gorana Miškovića. Zatim Predraga Janjića, neumornog putnika koji živi u Banjaluci ali je obnovio kuću ovde u selu i svaku priliku koristi da dođe u Vukovsko i zemljake širom planete obraduje fotografijama božanskih pejzaža opustelog zavičaja.

Sa Aleksandrom i sinovima se dogovaram da se sutra ujutro, ako bude lepo vreme ponovo nađemo i popnemo na Radušu.

Priči nikad kraja, od poslednjeg viđenja je prošlo 25 godina, pa nas je u Bućovači zateklo i predvečerje. Sunce se sprema za počinak iza Malovana i Vitoroga. Dok se vraćamo, Mićo se svojski trudi da nam objasni kojoj porodici koja zidina pripada i gde se sad njeni članovi nalaze. I što on više priča, što više imena pomene, to je u duši veća tuga.

Još jednom zastajemo kod spomenika nesrećnicima poklanim na Borovoj Glavi i kod vukovske crkve.

Da se u njenoj porti pomolimo za namučeni narod vukovski. A molitva je koliko prosta toliko i utopistička. Da im bog da zdravlja i da se jednog dana vrate svom Vukovsku. Da se neko čudo dogodi, da se okolnosti promene. Ako ne oni, onda njihovi sinovi, njihovi unuci...

Dok vrh Raduše nestaje na horizontu, Mićo iz sveg grla započinje pesmu. 

"Ko je moj, ko je krvi moje, neka pamti zavičaj i korene svoje,
Ko je moj, ko je roda moga, nek se nikad ne odriče svoga".

Mi pevamo sve glasnije a šuma jednolično šumi. Ne dotiče je. Ko zna šta sve ona pamti? Koliko vekova, koliko ljudskog stradanja.