ВУКОВСКО, МЕЂУ КУПРЕШКИМ ГОРАМА: Село прелепе природе и великог страдања српског народа

У тим тренуцима сам се сетио крајишке песме испеване након последњег рата у БиХ, у којој се прво поставља питање "ој Милоше, побратиме мио, је си л скоро на Гламочу био", а затим одговара "јесам био и све сам видио, душманин је кућу запалио".

Био сам у Вуковску. Пре отприлике месец дана. Заједно са својим братом Митром, ратним председником Купреса, који је тих дана дошао из Чикага и синовима. Брат је хтео да после две и по деценије поново посети Вуковско а ја да ми синови виде једно од најлепших и најстрадалнијих села у БиХ. И све је попаљено и порушено.

Пут нас је водио преко Купреса, Беговог Села, Отиноваца, Ботуна...У Ботуну, код Кукавичког језера, које се угнездило у хладу столетне букове шуме, око пута зидине попаљених српских кућа. На неколико њих усташки графити. Од 1994. у лепом српском селу, до чијих првих кућа се спустила као море непрегледна четинарска шума, је потпуна пустош.

Лево изнад Кукавичког језера одваја се пут за Горњи и Доњи Мрачај, према Бугојну.  Српска села, моје најлепше ратне успомене. Тамо сам у мају 1994.  као командант борбене групе Мрачај, која је бројала између 150 и 180 бораца, на шумовитом фронту широком пет километара, водио жестоке борбе против пет пута бројнијих муслимана из Бугојна и Горњег Вакуфа, спречавајући њихов продор према Купресу. 

Понесени заносом војевања за свој народ, улажући последњи напор, све битке смо добили а онда смо Мрачај морали да напустимо без борбе. Данас само зидине кућа, у коров зарасла гробља и подивљали воћњаци сведоче о некадашњем српском присуству и лепом животу у ова два села. Испод Рдеља и Црног врха.

Од Ботуна пут је насут песком. Води кроз густу смрчову шуму. Ни шумско богатство, ни огромне жртве које је село поднело у борби против усташа и фашизма, нису били довољни да комунисти за четири деценије своје владавине асфалтирају пут до Вуковска и кроз Вуковско. Срећом, садашња хрватска власт у Купресу пут одржава у добром стању, нема рупа ни ривина од водених бујица.

Накратко, ради фотографисања, застајемо код чувеног горостасног камена високог 7-8 метара који се усправио тик поред пута, као да стражари и надгледа ко долази у опустело село. На излазу из шуме, на хоризонту нас дочекује звоник Цркве благовештења пресвете Богородице, подигнуте у доњевуковском засеоку Кудиљи. Саграђена 1860. године једна је од најстаријих хришћанских богомоља у југозападној Босни. У овом крају од ње су старије само православне цркве у Ливну и Чипуљићу код Бугојна. Упоредо са црквом у селу је радила четворогодишња школа, тако да је у деветнаестом веку већина деце  у Вуковску знала да рачуна све четири основне рачунске радње. 

Зид око цркве оронуо, понегде и зарушен. На цркви се још виде трагови недавне провале. Непознати вандали су у току ноћи провалили у светињу. Како врата нису могли да развале, полупали су прозоре, ушли уз помоћ мердевина, поломили и испретурали сав црквени инвентар, укључујући и иконе. Ово дивљаштво је наишло на огорчење и међу Хрватима а председник купрешке општине се огласио саопштењем у којем да је у питању недопустив и беспотребан вандализам, од којег ником неће бити боље.

У цркви нема свештеника. Нема народа, нема ни попова. Кад треба, дође свештеник из Благаја. Вуковско је одувек било село у којем је живело искључиво православно становништво. У последњем рату мештани, мобилисани у 7. бригаду ВРС, уз помоћ батаљона из Кључа, успешно су бранили село од напада Хрвата и муслимана из Бугојна, Горњег Вакуфа, Раме и Прозора. Све до новембра 1994. кад је у помоћ непријатељској војсци прискочила и српска политика.

Након двонедељних крвавих битака, у ноћи између 1. и 2. новембра, ВРС је напустила Вуковско и Бућовачу. Заједно са војском отишао је и народ. Да се више никад не врати. Сад у Чикагу, Мелбурну, Београду, Бањалуци и ко зна по којим светским метрополама и свратиштима Вуковљани тугују за Свитлицама, Сивером, Равашницом....Жељни само да бар још једном дођу, погледом загрле драге пејзаже, посете гробове предака и са новим товаром туге и успомена се врате у туђину.

Док стојимо у порти цркве, немог сведока тужне српске судбине, тешко се отети навали емоција. Гуши нешто у грлу, издајничке очи се напуниле сузама.

- Ти плачеш – пита Мићо.
- Ма не плачем, него онако. Нешто стегло. 
- Зато и питам. Да није деце, сит бих се исплакао. Кроз главу ми пролазе људи из Вуковска које сам познавао. Колико пријатеља и добрих људи са којима сам друговао. Колико су снова овде сањали и колико су их у новембру 1994. сахранили. Срећом па нису знали да неће да се врате. Јебем ти проклети рат.

У близини цркве зидине некадашњих кућа. Зарасле у коров. Бајићи, Живанићи, Лугоње, Глишићи, Поповићи, Дражићи... Доле у пољу виде се остаци кућа Дујмића и Ашкића. Некад се овде живело, радило, женило, удавало и рађало. Кроз прозоре, кроз које су се некад у небо извијале славске и свадбарске песме, данас избија коров и гране дрвећа које је освојило већину зидина.

А сунце изнад Равашнице сија једнаком топлином, благи поветарац са Радуше безбрижно пирлија низ Вуковско поље према Равањским Вратима, заљубљени пар орлова са једнаком радошћу кликће правећи вратоломије на небу изнад Кудиља. Све је исто као некад а ништа није исто.

На брдашцету изнад цркве виде се остаци куће мог покојног пријатеља Станислава Никића, некадашњег начелника на ВМА. Колико је само познатих и признатих људи ово село дало српском народу, Босни, Србији. Од чувених лекара, писаца и научника, до врхунских спортиста. 

Пред црквом нам се придружује Маринко Јањић, са синовима Радованом и Стефаном. И он дошао због синова, "да се деца не одроде", па жури у Бањалуку, где је избегао. Сутра иде на свадбу, удаје се ћерка Нике Леловића, неустрашивог командира вуковских извиђача, који је 4. јула 1992. заједно са још петорицом сабораца, погинуо у нашој акцији на падинама Радуше.

Јањић нас зове да нам покаже врело Студенац, тридесетак метара од цркве. Вода хладна као лед.

-Врело је само два пута пресушило. Уочи овог и уочи Другог светског рата. За црквених зборова, девојке су на овом врелу рукама воду захватале и давале момку који им се допада. Тако се некад ашиковало и показивале симпатије.

Недалеко од цркве, с десне стране пута, сачекују нас остаци великог споменика, који су Вуковљани уочи последњег рата подигли члановима својих породица које су усташе побиле на Боровој Глави. Хрватске власти у Купресу су позвале Србе да  на Илиндан 1941. дођу у Купрес, наводно ради пријављивања у војну евиденцију. Не слутећи зло, позиву се одазвало и 185 домаћина из Вуковска. Хрвати су их повезали жицом, потрпали у камионе и одвезли на Борову Главу, где су их над дан раније ископаном јамом побили маљевима, секирама, крамповима и ножевима. Божијом вољом, једино је Тодор Никић успео да побегне са грдног губилишта. Али месецима није смео да се јави ни својим најближим и исприча им о страшном покољу, јер се плашио да му нико неће поверовати да су комшије Хрвати, тек тако, из чиста мира, заклале 185 Срба.

Тек 1990. године држава је Вуковљанима дозволила да кости своје браће, очева и синова изваде из јаме и пренесу у своје село. Док је колона са посмртним остацима пролазила кроз Купрес поједини Хрвати су псовали и бесно добацивали Србима, својим комшијама и колегама с посла, претећи да ће их поново клати. Засметало им што људи сахрањују своје мртве.

Срећом, зло се у последњем рату није поновило, али су после њега хрватски екстремисти тешко оштетили споменик подигнут изнад заједничке гробнице у коју су жртве сахрањене. Маљем полупане мермерне плоче са именима несрећника стоје на гомили. Преломљене плоче, преломљена имена, преломљене судбине читавих породица, целог села. На делу једне табле, једно за другим, имена девет Никића.

По белом свету расути Вуковљани су ове године преко друштвених мрежа покренули акцију прикупљања средстава за обнову споменика. Јуче читам да акција иде добро. Дају и они што имају и они што немају. А како и не би. Севап је, мученичке душе су заслужиле да се не забораве.

Код зидина некадашње четворогодишње школе скрећемо лево, према кудиљском сеоском гробљу. Лево у хладу, крај зидина неколико кућа, велико стадо оваца. Поред њих чобанин и неколико магаради. Муслиман, сточар са Влашића. На сред пута се распада мртва овца. Једва тридесетак метара од стада. Заустављам аутомобил и питам чобанина зашто овцу не склони с пута. Ако не због пролазника, онда због осталих оваца. Билмез ћути.

Гробље раскрчено. Неко је скоро по њему посекао шибље и очистио коров.  Покушавајући да спаси море споменика, судбина и успомена. Нама је пажњу највише привукао ред од шест великих крстова, који стоје у низу, један до другог. Ту су сахрањени свештеници Поповићи, из једне од најчувенијих свештеничких породица у Крајини, која је народу дала десетине добрих свештеника и врхунских интелектуалаца. Поповићи су у Вуковско дошли отприлике пре 400 година, са Мањаче, од манастира Гомионица. Из ове породице је познати историчар Никола Поповић, некадашњи директор Института за савремену историју у Београду. На једном крсту година рођања 1660. година смрти 1745. 

Настављамо према Марковићима, Митровићима, Свитлицама. Свуда бескрајно лепа природа и бескрајна пустош. Зидине, зидине и само зидине. Ћуте и оптужују.
Кратко је људско памћење, памет још краћа.

Рат је испразнио и опустошио Вуковско, мир и пљачкашка приватизација опустошили су целу Босну. Десетине и стотине хиљада Срба и муслимана, а највише Хрвата, одлазе у Западну Европу, у потрази за бољим животом. И тој реци младости и памети која бесповратно одлази не види се крај.

Остају само старци. И споменици. Као ови крајпуташи на које наилазимо недалеко од Катанића. Засеока којег више нема. Било је и живело, његови питоми крајолици су одјекивали од цике и вриске на десетине дечака и девојчица а онда су дошле комшије и све их поклале. За пола сата. Брже него што се покоље толико пилића.

Било је то 27. августа 1942. кад су код извора Тромошница купрешки Хрвати поклали збег цивила из Вуковска у којем су се налазила три мушкарца, 13 жена и 35 деце. Углавном из породица Марковић и Катанић. Годину дана раније, на Боровој Глави, заклано је 11 Катанића. Од 83 члана те породице рат је преживело њих 15.

И овај споменик је био срушен, али су га Вуковљани недавно обновили. А старом-новом споменику су додали и спомен-обележје борцима ВРС који су изгинули у последњем рату. Да би споменик колико-толико обезбедили од будала, којима ни нејач поклана у колевци није света, Вуковљани су споменик осигурали код једног осигуравајућег друштва.

Милутин Богдана Катанић две године. Ружа Ђуре Катанић две године. Мара Ђурина три године. Јела и Боса од оца Цвије осам година, њихов брат Војо шест година. Боса Богдана Катанић 10 година. Њена сестра Стана осам. Њихов брат Богдан осам. И најмлађи Марко две године. Читамо имена, крстимо се и као да се стидимо једни других крадом бришемо сузе. Само звер овде не би сузу пустила. И само звери, пашчад крволочна у људском облику, су могле клати мајке и нејач на њиховим грудима.

У овом делу Вуковска живе два повратника. Стојан Павловић и Велибор Марковић. Обојица живе сами. И нико их на очевини неће наследити. Стојан већ остарио, Велибор се није женио.  

 

Осмогодишња школа у засеоку Свитлице, некадашња подручна школа за цело Вуковско, тешко порушена. Само на једном делу  кров од црепа отима се крајишким ветровима. Али и овако, зидине  некадашње школе делују некако лепо, господски.

Куд год поглед досеже, цветне ливаде, гајеви смрчове и букове шуме и – зидине. Зидине кућа, зидине штала, зидине амбара, зидине сушара и млечара. Зидине српског постојања и stradanja.....Barišići, Мишковићи, Павловићи, Баштићи...па Голића брдо, Леловићи, Манојловићи, Остојићи...Сиротињска домаћинска рука са много муке, одвајајући од уста гладне деце, саградила, рука будала, које мозга немају, све у једном дану запалила. 

Као да чита моје мисли, Мићо гласно размишља.

-Зар не би Купресу било боље да овде живе људи, да држе стоку, производе месо и млеко, привређују, плаћају порез. Пожелеће се Хрвати Срба. Али биће касно и за једне и за друге. Кад нестану Срби, то ће бити крај и за Хрвате.

Након двадесетак минута вожње измеђи лепих валовитих брежуљака, лепих ливада и лепих зидина, јер овде нема ничег што није лепо, стижемо у Бућовачу, најудаљеније село купрешке општине, у подножју планине Радуше. У Бућовачу се вратило неколико породица, још неколико их овде долази преко лета, па се наоколо виде трагови живота. Ту и тамо обновљена кућа, покошена њива, посејано жито...

На почетку рата имао сам девојку из Вуковска. Оставила ме због једног лепшег и бољег момка, војника из Кључа. Кад сам јој јуче јавио да идем у њено село и питао шта да јој донесем, рекла је камен и цвет. Узми било који камен, убери било који цвет и то ми донеси. Да их пољубим и да се исплачем.

Сижемо пред кућу испред које се играју деца. Препознајем Александра Лугоњу, храброг саборца из ратних дана, једног од команданата одбране села. После рата се добро снашао, докторирао у Италији, живи у Бањалуци али је често под Радушом. 

У друштву са њим његов рођак Томислав Лугоња. У време рата возач аутобуса, на линији од Купреса до Београда. Неколико пута смо заједно путовали у сусрет светлима велеграда и после два дана се враћали у мрачне улице родног града, да наставимо унапред изгубљену битку.

Томислав живи у Новом Саду. Дошао са женом, сином и унучадима. У дворишту петоро деце. Јована, Николина, Александра, Урош и Давид.

Тешко је рећи ко се више обрадовао сусрету. Питања и сећања се сустижу. Ударамо по ракији и пиву. Ја мешам и једно и друго. Питам, ко се вратио, има ли неког мени познатог.

- Да ли си видео онај трактор што је сад прошао?
- Јесам.
- Па то ти је Душан Малушић. Крека, твој извиђач. 
- Какав ми је имењак? Држи ли се?
- Душа од човека. Само ако га видиш изгрди га да мало смањи пиће.
- Ма нек пије. Свакако је мрети.

Вратиле се сестре Софка и Јока Бенцун. Држе петнаестак крава. Милица Периз, која је избегла у Прњавор, лета проводи у завичају. Упозоравају ме да не заборавим поменути и Горана Мишковића. Затим Предрага Јањића, неуморног путника који живи у Бањалуци али је обновио кућу овде у селу и сваку прилику користи да дође у Вуковско и земљаке широм планете обрадује фотографијама божанских пејзажа опустелог завичаја.

Са Александром и синовима се договарам да се сутра ујутро, ако буде лепо време поново нађемо и попнемо на Радушу.

Причи никад краја, од последњег виђења је прошло 25 година, па нас је у Бућовачи затекло и предвечерје. Сунце се спрема за починак иза Малована и Виторога. Док се враћамо, Мићо се својски труди да нам објасни којој породици која зидина припада и где се сад њени чланови налазе. И што он више прича, што више имена помене, то је у души већа туга.

Још једном застајемо код споменика несрећницима покланим на Боровој Глави и код вуковске цркве.

Да се у њеној порти помолимо за намучени народ вуковски. А молитва је колико проста толико и утопистичка. Да им бог да здравља и да се једног дана врате свом Вуковску. Да се неко чудо догоди, да се околности промене. Ако не они, онда њихови синови, њихови унуци...

Док врх Радуше нестаје на хоризонту, Мићо из свег грла започиње песму. 

"Ко је мој, ко је крви моје, нека памти завичај и корене своје,
Ко је мој, ко је рода мога, нек се никад не одриче свога".

Ми певамо све гласније а шума једнолично шуми. Не дотиче је. Ко зна шта све она памти? Колико векова, колико људског страдања.