Раде Марковић - чувар мрачних тајни деведесетих: Овако је бивши шеф Државне безбедности постао најинтригантнија фигура новије српске историје

У шестој епизоди серије „Сабља“ појављује се лик Радета Марковића, једног од најинтригантнијих фигура у новијој српској историји којег маестрално глуми Гојко Балетић. Остаће упамћена његова чувена реченица да би "Србија била на коленима кад би открио све што зна!"

Ко је "Раде" Марковић?

Радомир Марковић рођен је у Лукавцу крај Тузле, 11. августа 1946.године. Тренутно озлоглашени пензионисани "полицијски официр" завршио је у Казненопоправном заводу "Забела" због учешћа у разним политичким убиствима у периоду између октобра 1998. и јаунара 2001. године.

 Марковић се данас налази у једној београдској болници у којој је оперисан услед тешке болести, а у њој га чувају затворски чувари. Иначе, шеф тајне полиције бившег председника СР Југославије Слободана Милошевића налази у повашћеном делу "Забеле", где има више приватности и комоције.

Осуђен је 30. јануара 2003, на седам година затвора за помагање у прикривању четвороструког убиства чланова Српског покрета обнове на Ибарској магистрали, а почетком децембра 2021. је осуђен на 30 година затвора за убиство српскога новинара Славка Ћурувије.

Такође, осуђен је и за покушај убиства Вука Драшковића у Будви 2000. Осим за ове злочине, бивши шеф тајне полиције проглашен је кривим и за умешаност у отмицу и убиство Ивана Стамболића у августу 2000.

Од обичног "полицајца" до убице

Посао полицајца почео је 1970. Прву дужност добио је у Другом одељењу. У време "антибирократске револуције" био је на месту начелника Управе за сузбијање криминалитета СУП-а Београд.

Уследио је премештај у Одељење за прекидање међународних канала дроге. Одатле је прекомандован на Аеродром Сурчин за командира станице милиције, да би убрзо био враћен у београдску полицију, али са вишим статусом.

Најпре је био начелник Управе за сузбијање криминалитета, а недуго затим именован је за првог човека СУП-а. У први план избија када са те позиције бива смењен због сумње да се бави "неким недозвољеним радњама". Наводно "рекетирањем", што је МУП демантовао.

Са чином генерал-потпуковника 7. јула 1997. постављен је за начелника Ресора јавне безбедности, после никад разјашњеног убиства Радована Стојичића Баџе. Већ следеће године у новембру, кад је смењен Јовица Станишић, постављен је за шефа Државне безбедности са чином генерал-пуковника, који је добио указом председника Слободана Милошевића.

Причало се да је томе кумовала Мира Марковић, јер је Станишић одбијао да слуша њена наређења па је на чело ДБ-а поставила свог рођака. Тада Јединица за специјалне операције ДБ-а почиње да убија политичке противнике председничког пара Милошевић-Марковић. 

Иако је утисак код већине сасвим другачији, Марковић је на челу ДБ-а био релативно кратко. Тек око две године. Међутим, управо у време његовог руковођења тајном полицијом догодили су се злочини који су од првог тренутка означени као политички, мада је списак ликвидација које су на неки начин везиване за ту службу неупоредиво дужи.

Сусрет са Легијом

Радомир Марковић и Милорад Улемек Легија били су блиски сарадници, а онда су у поступцима за убиство Ивана Стамболића и покушај убиства Вука Драшковића постали саоптужени.

У међувремену, Легија је постао кључни сведок, на основу чијег исказа у истрази је почело суђење за убиство Славка Ћурувије. Када су се сусрели у судници 2016., Марковић му је тада рекао да то није први пут да он нуди своје услуге власти.

На Улемекову опаску да је решио да прича да би повратио одузету част, Марковић му је одговорио:

- Морам да му поручим да част нико не може да му одузме, може само да је изгуби, што се управо догодило.

Легија је претходно у јануару 2014. у Забели дао исказ у којем је навео да му је Марковић, током једне посете у просторијама Државне безбедности, ноншалантно рекао "да су Радоњини убили Славка Ћурувију - мислећи на Курака и Ромића.

Потом му је касније, како је открио, из затвора послао цедуљицу да се обојица уклоне, јер је "постали много незгодни".

Упркос недовољно убедљивим понудама да проговори о свим злочинима и себи издејствује слободу, остао је при тврдњи да ништа не зна. За "незнање" је осуђен на 40 година робије. И даље ћути.

На корицама књиге "Казна без злочина", коју је Марковић написао и објавио из затворске ћелије, у краткој биографије пише: "Након петооктобарских промена 2000. године, чувар многих тајни и незгодан сведок, постаје жртва прогона нове власти".

Серија "Сабља" наишла и на бројне критике

Глумац, сценариста и редитељ Радош Бајић дао је свој суд. Неки ће се сложити, неки не.

-За целовит утисак о серијалу који третира драматичне и тегобне догађаје нашег жалосног посртања, у првим корацима прокламоване квази демократије на почетку 21. века, у друштву које је више од пола века било затамничено идеолошким слепилом и једноумним комунизном – вероватно је потребно погледати све епизоде. Уместо да тражим длаку у јајету као свако времешно џангризало, као доајен са стажом од пола века, колико сам у филмским пословима као глумац, сценариста, редитељ и продуцент - пише Радош Бајић.

-Не само на примеру ТВ серије „Сабља“, мој империтив је да се разликујем. Да сачувам душу, да ме туђи успех не чини несрећним, већ да чиста срца препознам пре свега велики труд и памет, да ме обрадује таленат и резултат мојих колега – и да им честитам. Свакако, када за то има разлога, што је неспорни случај са “Сабљом“, која у средишту приче има трагични и злослутни конитинуитет у тамањења вођа, првака и лидера Срба српском руком - од Карађорђа до првог српског премијера после епохе комунизма у Србији Зорана Ђинђића.